Nauzeja

V edro zimsko popodne... Mraz jak, puca, i Nađenki koja me drži ispod ruke, hvata se srebrnasto inje po kosi na slepoočnicama i na maljama iznad gornje usne. Stojimo na visokom bregu. Od naših nogu pa do same zemlje pruža se strma ravan u kojoj se sunce ogleda kao u ogledalu. Kraj nas su male sanke, tapacirane otvorenocrvenom čojom. - Da se spustimo dole, Nadežda Petrovna? - molim ja. - Samo jedanput! Verujte mi, ostaćemo čitavi i nepovređeni. Ali Nađenka se plaši. Sav prostor od njenih malih kaljača do kraja ledenog brega izgleda joj kao strašna, beskrajno duboka provalija. Čim ja samo ponudim da sedne u sanke, ona umire od straha i prestaje da diše kad gleda dole; ali šta će biti ako reskira da se surva u provaliju? Umreće, poludeće. - Preklinjem vas! - kažem ja. - Ne treba se plašiti! Znajte, to je malodušnost, kukavičluk! Nađenka najzad popušta i ja joj po licu vidim da ona popušta pred opasnošću po život. Ja je smeštam bledu, uzdrhtalu u sanke, obavijam je rukom i mi se zajedno su

 Jeste li nekada primetili da vam u san dođe neki simbol a onda počne da se javlja u stvarnosti na različite načine, kroz neku rečenicu koju čujete odlomljenu iz razgovora dva stranca pored kojih prolazite, u knjizi koju čitate, u filmu koji gledate? Onda pomislite da vam univerzum šalje neku poruku ili da ste vi sami ti koji ste počeli da obraćate pažnju - baš na taj simbol, baš u to vreme, jer taj simbol, kao dobro zatvorena školjka, sadrži u sebi neku poruku koju ćete polagano da istražujete i otvarate dok vas ne zaseni bljeskom u trenutku otvaranja, u trenutku kad sve postane jasno.  Jung je bio svestan ovog fenomena i nazvao ga sinhronicitet.  Ono što mene ovih dana zbunjuje, što sanjam i što me tera da ga primećujem je pojam  spuštanja niz planinu i to po snegu i ledu .  Nord, Spuštanje niz planinu Posle nekoliko snova gde je glavna stvar ovakvo spuštanje, slučajno gledam film  Nord (2009) , gde je glavni lik depresivni tridesetogodišnjak Jomar, koji je posle nervnog sloma napust