O ozbiljnosti i vedrosti muzike

            „Muzika, međutim, prelazi preko ideja i ne pruža unutrašnju apsolutnost života više u nekoj posebnoj formi, već je neposredno prikazuje.

Ona je slika same volje – koja je bivstvovanje; njenih plima i oseka, njenih lutanja i nalaženja, njenih disonanci i njene neumorne težnje ka rešenju i razrešenju. Ona na svom jeziku u celosti izriče ono što sav preostali svet izražava posredstvom pojava izlivenih u obliku ideja: unutrašnju suštinu volje, i to sada, pre nego što je otvrdnula u pojedinačne pojave; ne ovu ili onu sreću, ne ovu ili onu patnju, ovu ili onu radost ili tugu, nego naprosto radost ili patnju, veselje ili užasavanje, borbu ili mir, ono suštinsko bivstvovanja koje je volja, bez ičega propratnog, oslobođena i pojedinačnih motiva koji izazivaju ovo ili ono ospoljenje volje. Zato, kada se neka odgovarajuća muzika uskladi sa nekim rečima ili scenama, radnjama ili okruženjima, izgleda nam da ona otvara onaj njihov najtajanstveniji smisao, ono bezuslovno i opšte koje se u njima samo delimično upojedinilo. Ali, svakako, ona je samo neka slika one najunutrašnjije stvarnosti u kojoj ritam metafizičkog bivstvovanja u nama pulsira; ona je ono najpotpunije, ono fundamentalno, najopštije svake stvarnosti, ali, daleko od same ove stvarnosti – smisao i životna forma bivstvovanja, ali, bez samog bivstvovanja i zato sasvim udaljena od njegove patnje. Zbog toga ona čak i u svojim najsetnijim disonancama i najmelanholičnijim melodijama, ipak, ostaje vesela, zbog toga što izražava samo ono najopštije, ono bezuslovno duboko, ona, više nego bilo koja druga umetnost, udaljava duh od svega malog, uskog i turobnog.

Pošto nam pruža ono apsolutno u koje se sve uranja s obzirom na meru svog sopstvenog bivstvovanja, Šopenhauer može da kaže da tokom slušanja nekog veličanstvenog muzičkog dela svako jasno oseća koliko je  vredan i koliko bi mogao da bude vredan. Ako muzika iz svog sopstvenog područja isključuje sve komično – a za nju je u njenoj vedrini mnogo više suštinska ozbiljnost – to je zato jer njeno carstvo nije više carstvo predstave s obzirom na koje su moguće obmana i humor; nego je njeno područje – koje više nije polomljena praslika slike, što ona jeste – sama volja, koja je ono najozbiljnije jer od nje zavisi čitav život. Ovo je možda najdublje tumačenje koje je muzika ikada dobila.“

Geogr Zimel, Šopenhauer i Niče, Izdavačka kuća Zorana Stojanovića, Novi Sad, 2008. str. 150