Nauzeja

"Hoću da vas učim šta je to natčovek. Čovek je nešto što treba prevladati. Šta ste vi učinili, da biste ga prevladali? Sva bića dosad stvorila su nešto više od sebe: a vi zar hoćete da budete oseka te velike plime, rađe još da se ponovo vratite k životinji nego da prevladate čoveka? Šta je majmun za čoveka? Sredstvo za podsmeh ili bolan stid. I isto to biće čovek za natčoveka: stvor za podsmeh ili bolan stid. Vi ste prešli put od crva k čoveku, ali je u vama mnogo još ostalo crv. Nekada ste bili majmuni, a čovek je još i sada više majmun nego ikoji majmun. Onaj što je najmudriji među vama, i taj je tek dvojstvo od biljke i sablasti. Ali ja vama ne kažem, da postanete sablasti ili biljke. Nego, ja hoću da vas učim šta je to natčovek! Natčovek je smisao zemljin. Vaša volja treba da kaže: neka bude natčovek smisao zemljin! Preklinjem vas, braćo moja, ostajte verni zemlji , i ne verujte onima koji vam govore o nadzemaljskim nadama! Otrovnici su to, svesni ili nesvesni. Prezri

"Na zidu postoji bela rupa - ogledalo. To je zamka. Znam da ću uskoro dopustiti da se u nju uhvatim. I to se desilo. Siva stvar se upravo pojavila u ogledalu. Približavam se i gledam je, ne mogu više da odem. To je odraz mog lica. Često, u tim izgubljenim danima, ostajem da ga posmatram. Ništa ne razumem na tom licu. Lica drugih imaju smisao. Moje nema. Ne mogu čak da odlučim da li je lepo ili ružno. Mislim da je ružno, jer su mi to rekli. Ali to me ne pogađa. U suštini, čak me vređa to što mu mogu pripisivati takva svojstva, kao da se lepim ili ružnim nazivaju grudva zemlje ili veliki komad stene. Postoji ipak nešto iznad mekih delova obraza, povrh čela, što je lepo videti: to je taj lepi crveni plamen koji pozlaćuje moju lobanju - moja kosa. To je prijatno gledati. To je barem jasna boja: zadovoljan sam što sam riđ. Tu je, u ogledalu, ističe se, sija. Još imam sreće: da mi čelo nosi jednu od onih tamnih griva, neodređene boje između kestenjaste i plave, lice bi mi se izgubilo

"Konačnost čovekova nije svojstvena njegovoj suštini. Ova izražava našu zavisnost od jedne suštine u kojoj je svekolika konačnost suštinski odstranjena i pobeđena. Međutim, u očima Hajdegera, shema koju nam predlaže religiozni dogmatizam predstavlja upravo trijumf neautentične misli, jer zar ideja Boga kojoj se pribegava da bi se u njoj našao oslonac nije u stvari oruđe jednog bekstva pred strepnjom? Strepnja je, kao što smo videli, rođena direktno iz konačnosti čoveka kao bića-u-svetu, koje je uhvaćeno tu i koje upražnjava projekat. Međutim, čoveku nije ništa teže podnošljivo nego atmosfera strepnje. Da bi se izbeglo svim zlima koji iz nje proizlaze, sve stratageme biće isprobane. Jedna od najklasičnijih koje su praktikovane jeste da se strepnja pobaci u strah. Da bi se to dogodilo, dovoljno je da se ovoj uskrati njena anonimnost, skrećući je na neki određeni predmet. Odatle izmišljanje raznih božanstava. Čim čovečanstvo postaje svesno strepnje, ono instinktivno zaziva bogove

"Opšte je mesto, i religija i filozofija su to zapazile, da čovek po svom rođenju nije na visini svoje istine. On je najpre zatočenik platoničarske pećine, igračka paskalovske razonode, nosilac onoga što će Spinoza nazvati spoznajom najniže vrste. Daleko od toga da se odmah rađa sa autentičnom spoznajom svog stanja, čovek u početku luta lavirintom svoje vlastite sudbine. Hajdeger prisvaja ovu primedbu, određujući biće-u-svetu na njegovom početku kao zapalost (Verfallen) u neautenitično . Izgubljen u svojoj svakodnevnoj brižljivosti, zabavljan promašajima sa kojima mora da se suočava, čovek mahinalno prima svoja životna pravila disciplinovano, što se sastoji od jednog anonimnog konformizma: odatle diktatura onog Neko . (...) Ako je ipak ispravno videti u biću-u-svetu tri osnovna vida - Verstehen (razjašnjenje svojih vlasititih mogućnosti*), Geworfenheit (bačenost**) i Verfallen (zapalost) - tako da se ovo može definisati kao projekt koga karakteriše jedno već i jedna zapal

Čama i žuč opet su se skupljale i tražile oduška. Odjednom, tu, pored sebe, videh dva oka koja su me radoznalo i pažljivo razgledala. Pogled taj je bio hladan, bez saučešća, mračan, sasvim tuđ, te mi od njega bi teško. Mračna misao krenu u mome mozgu i prođe mi kroz celo telo, kao neko ružno osećanje, slično onome koje imaš kad ulaziš u podzemlje, vlažno i zagušljivo. Dostojevski, Zapisi iz podzemlja

„Samo tako nastaje, sa čistim subjektom, čisti objekat, to jest potpuna manifestacija volje koja se pojavljuje u posmatranom objektu. Ta manifestacija baš i jeste (platonska) ideja objekta. No shvatanje jedne takve ideje zahteva da ja, pri posmatranju kakvog objekta, apstrahujem od njegovog mesta, u vremenu i prostoru, a time i od njegove individualnosti. Jer to mesto, koje je vazda određeno zakonom kauzalnosti, jeste ono što taj objekat stavlja u kakav bilo odnos prema meni, kao individui: otuda objekt postaje idejom samo ako se odstrani mesto, a ja, baš time, čistim subjektom saznanja. Zbog toga svaka slika, već time što prolazan trenutak zauvek fiksira i tako ga istrže iz vremena, ne daje individualno, nego ideju, ono što je trajno u svim promenama. Ali da bi se izvršila ona nužna promena u subjektu i objektu uslov je ne samo da se mož saznanja oslobodi od svoje prvobitne službe i da bude potpuno prepuštena sama sebi, nego i da i dalje dejstvuje punom svojom energijom, i pored t

"Bejah već spreman da izjurim iz ateljea, kada mi je sinula jedna ideja. Otišao sam u kuhinju, zgrabio jedan veliki nož i vratio se u atelje. Kako je malo ostalo od starog slikarstva Huan Pabla Kastela! Imaće na pretek razloga za divljenje one budale koje su me poredile sa arhitektom! Kao da čovek može stvarno da se izmeni! Koji od tih imbecila je naslutio da se ispod mojih slika "solidne građe" i onog "nečeg intelektualnog" krio vulkan koji samo što nije proradio? Nijedan. Imaće vremena na pretek da gledaju ove polomljene stubove, ove statue osakaćene, ove ruševine pretvorene u dim, ove paklene stepenice! Eno ih tamo, poput muzeja okamenjenih košmara, poput muzeja Beznađa i Srama. Bilo je međutim nešto što sam želeo potpuno da uništim, da ne ostane ni traga. Pogledao sam to poslednji put, pa iako mi se grlo bolno steglo, nisam se pokolebao: kroz suze sam nejasno video kako u paramparčad odlazi ona plaža, ona daleka žena i njeno čežnjivo iščekivanje. Gazio sam

"On mi šapuće u uho: je li Minja lijepa? Gledam Minju, ne zato što je nisam vidio, već što ne mogu da odvojim oči od nje: divna je. Crne oči koje miruju, odajući život negdje unutra, kao duboka voda, lice osvijetljeno ispod kože mliječnim svjetiljčicama, tijelo što ne zove, već zaprepašćuje, postoji kao cjelina jer je sklad. Djeluje dirljivo lijepo. Kao muzika. Neodređeno, a snažno, ne odvajajući se, okreće nas u nas same, živi za sebe a za nas. (...) Maričić mi šapuće na uho nešto povjerljivo, otkrivajući je, ali ja više volim svoju misao o njoj, i govorim joj nečujne riječi koje ona čuje: znam te oduvijek, i vidio sam te ne jedanput, ako ne cijelu a ono u dijelovima što sam ih sastavljao sastavljajući sebe, želeći da te vidim cijelu a ne očekujući da je to moguće, iako sam znao da postojiš. Stvarale su te moje želje, mnoge želje, kako da te ne stvore? Nastala od želja, nisi ni zlo ni dobro, već ljepota za sve koji smo te željeli, zato ničija. Svi smo ti jednaki, jer smo te

O dušo moja, naučio sam te da kažeš "danas" kao što se kaže "jednom" i "nekad", i da igraš kolo svoje u letu preko svakog ovde i tu i tamo. O dušo moja, izbavio sam te iz svih uglova, iščistio te od sve prašine, paučine, i pomrčine. O dušo moja, sprao sam sa tebe mali stid i vrlinu sitničarsku, i nagovorio te da naga stojiš pred očima sunčevim. Burom koja se zove "duh" duhnuo sam po uzburkanim valima tvoga jezera; duvom svojim odgonio sam sve oblake, zadavio sam čak i dželata koji se zove "greh". O dušo moja, dao sam ti pravo, da kažeš Ne kao što to kaže bura, i da kažeš Da kao što vedro nebo govori Da: mirna kao svetlost stojiš ti i prolaziš kroz sred odricanja burnih. O dušo moja, dao sam ti natrag slobodu nad onim što je stvoreno i nad onim što nije stvoreno: i ima li koga još da poznaje, kao što poznaješ ti, slatko uživanje u onom što će doći? O dušo moja, naučio sam te preziranju, koje ne dolazi kao što dolazi crvotočina; ve

Da bi dokazao da je ljubavni zanos izvor najvećega blaženstva, Sokrat izlaže suštinu božanske i ljudske duše ideogramima jednog mita koji se ubraja među najuznesenije stvari Platonova mitotvorstva, a sastoji se u ovom. Iznad nebeskog svoda neprolaznim i večnim životom žive prava i čista bića, večite ideje. Nemajući ni lika ni boje, one su nevidljive, i zato se ne mogu dokučiti čulima, nego samo umnim razmatranjem. U taj nadnebeski svet ideja izdiže se Div, bog nad bogovima, kad se šeće ispod nebeskog svoda, a za njim vojska bogova i demona i povorke duša. U tome obilaženju blažene bogove prate duše, jer one tu postoje već pre svoje zemaljske egzistencije, ali samo odabrane duše mogu se za trenutak uzdići sa bogovima u onaj nadnebeski svet, gde se, gledajući ideje, nahrane istinom, pa se vraćaju na svoje mesto. A koja se duša krivicom uzdodrže - jer svaka je duša snaga sastavljena od uzdodrže i dva nejednaka konja, dobra i loša - napuni zaboravom i zloćom, ona pada na zemlju, i tu u p

"Blaženstvo ljubavi nije žrtvovanje vlastitog ja za volju drugog ja, nego zajedničko žrtvovanje jastva, jedno uzmicanje samom sebi i uzajamno. To nije mišljeno kao psihološki zadatak, ne kao opis slatke i nežne pometnje. To se misli ozbiljnije, stvarstvenije, strože.  Ekstaza ljubavi srodna je smrti i bliska je smrti, ona je tako reći munjevito umiranje i vaskrsavanje, jedan proboj iz upojedinačenosti i pad nazad u nju." 283. "Ali, pre svega je povezanost smrti i ljubavi kompleksnija i mnogoznačajnija, nego što bi to bila jednostavna suprotnost. Ljubav je paničko iskustvo pra-jednog, nerazorivog temelja života i stoji bitno u odnosu sa smrću, uvek je prožeta smrću; a smrt za čoveka nije svest prostog nebivstva, ona znači negaciju konačnog lika, njegovo ukidanje i time oslobađanje za pratemelj, iz čijeg slućenja ljubav zapravo crpe svoja najveća ushićenja.  "Vedrino, usijana, dođi! Ti najtajniji, najdražesniji predužitku smrti" - peva Niče u "Dion

Hoćeš li, brate, poći u samoću? Hoćeš li potražiti put k sebi samome? Zastani još malo, i počuj me. "Ko traži taj se lako i sam izgubi. Svako je usamljivanje zločin": tako kaže stado. A ti si dugo pripadao stadu. Glas stada još odjekuje u tebi. Čak i kad budeš govorio: "ja nemam više istu savest koju i vi", biće u tome tužbe i bola. A vidiš, još i taj bol rodila je ona ista savest: i poslednji odblesak te savesti plamti još na tvojoj turobnosti. Ti bi hteo da pođeš putem svoje turobnosti kao putem k tebi samome? Pokaži mi da li imaš prava na nj, i pokaži mi snagu koja ti stoji na raspoloženju. Jesi li ti jedna nova snaga, i jedno novo pravo? Jesi li ti jedan prvi pokret? Jedan početak koji se kotrlja iz sebe sama? Da li umeš zvezde prisiliti da se oko tebe okreću? Ah, koliko ima pohlepnih za vasionom! Koliko ima grčevitog usijavanja sujetnih! Dokaži mi da ti nisi pohlepan, nisi sujetan! Ah, ima toliko velikih misli koje čine isto što i mehovi: nadahnjuju, i

O tri preobražaja Otkriću vam tri preobražaja duha: kako se duh pretvara u kamilu, a kamila u lava, i naposletku lav u dete. Mnogo teškog ima za duh, za jaki duh, duh voljan da nosi, koji je pun strahopoštovanja: njegova jakost ište ono što je teško, i što je najteže. Šta je teško? tako pita duh voljan da nosi, i to pitajući pada na kolena, kao kamila, i želi da ga dobro natovare. Šta je najteže, recite mi, heroji? tako pita duh voljan da nosi, - da bih to uzeo na sebe te da uživam u svojoj jačini. Zar nije ovo: poniziti se, da bi se nanelo bola svojoj oholosti? Pustiti svoju ludost da blista, i time se izrugivati svojoj mudrosti? Ili je ovo: rastaviti se od svoga dela kad slavi pobedu? Penjati se na vrletne bregove i iskušavati iskušitlja? Ili je ovo: hraniti se žarom i travom saznanja a istine radi trpeti glad u duši? Ili je ovo: biti bolestan a bolničare ne primiti, ni drugovati sa gluhima koji nikad ne mogu čuti šta hoćeš? Ili je ovo: zagaziti u prljavu vodu ako je to voda istine,

 “Ličnost predstavlja najviše ostvarenje urođene osobenosti posebnog živog bića. Ličnost je delo najviše životne hrabrosti, apsolutne potvrde individualnog postojanja i najuspešnijeg prilagođavanja na univerzalnu zadatost, uz najveću moguću slobodu sopstvenog odlučivanja.”   “Izreka “mnogo zvanih, malo odabranih”, nigde ne važi kao ovde; jer razvoj ličnosti Iz njenog klicinog zametka do potpune svesnosti predstavlja harizmu (harizma grč.milosni dar, natprirodna duhovna moć pojedinca dobijena božanskom milošću), a istovremeno i prokletstvo; njena prva posledica jeste svesno i neminovno izdvajanje jedinke od nerazličitosi i nesvesnosti gomile. To predstavlja usamljivanje, a za to nema ni kakve utešnije reči. Od toga, takođe, ne oslobađa nikakvo uspešno prilagođavanje ili glatko uklapanje u postojeći poredak, nikakva porodica, nikakvo društvo i nikakav položaj. Razvoj ličnosti je takva sreća da se ona samo skupo može platiti. Ko najviše govori o razvijanju ličnosti, najmanje misli

Odlomak iz dela "Šopenhauer kao vaspitač" „Postoje, naime, dve vrlo različite vrste vedrine. Istinski mislilac razvedrava i okrepljuje uvek, bilo da izražava svoju zbilju ili svoju šalu, svoj ljudski uvid ili svoj božanski obzir; bez mrzovoljnih kretnji, drhtavih ruku, nesigurnih očiju, već siguran i jednostavan, s hrabrošću i snagom, možda ponešto viteški i tvrd, no u svakom slučaju kao pobednik: i baš to je ono što najdublje i najpotpunije razvedrava – videti pobedničkog boga pored svih onih nemanih koje je savladao. Vedrina, naprotiv, kakvu zatičemo kod osrednjih pisaca i nakrivo nasađenih mislilaca, ponekog od nas, pri čitanju, ožalošćuje: kao što sam to npr. osetio kod Štrausove vedrine. Čovek se redovno stidi da ima takve vedre savremenike, jer oni kod potomstva sramote vreme i nadljude u njemu. Takvi vedritelji uopšte ne vide patnje i nemani za koje tvrde da ih kao mislioci vide i da se bore protiv njih; a njihova vedrina izaziva neraspoloženje zato što obmanju

„Za sud nam nedostaje nešto što može izgledati od male važnosti a u stvari je veoma važno, nešto što može izgledati ništa a u stvari je sve. Potrebno je da estetski fakat, reproduciran u fantaziji, bude kvalificiran, to jest mišljen, kao estetski fakat; da on od kontemplacije postane logički akt (subjekt, predikat i kopula). U tom sasvim jednostavnom aktu nadodavanja jednog predikata subjektu kontemplacije sastoji se književna kritika (kao kritika, a ne više kao jednostavna hermeneutska priprema). (...) Da bi se sud oslobodio i doveo u saglasnost sa ukusom, bio je, jeste i uvijek će biti potrebit jedan živ teoretski rad koji luči umjetnost od onog što nije umjetnost, od ostalih oblika duha, spektulativnih, naučnih, ekonomskih, moralnih. Suđenje pretpostavlja posjedovanje jednog pojma o umjetnosti, i kad god taj nedostaje ili je više ili manje zamagljen sumnjama i konfuzijama, umjetnička kritika biva manjkava. Pojam umjetnosti, to je Estetika, ako nije uvjet ukusa, uvjet je kritike,