Nauzeja

"Blaženstvo ljubavi nije žrtvovanje vlastitog ja za volju drugog ja, nego zajedničko žrtvovanje jastva, jedno uzmicanje samom sebi i uzajamno. To nije mišljeno kao psihološki zadatak, ne kao opis slatke i nežne pometnje. To se misli ozbiljnije, stvarstvenije, strože.  Ekstaza ljubavi srodna je smrti i bliska je smrti, ona je tako reći munjevito umiranje i vaskrsavanje, jedan proboj iz upojedinačenosti i pad nazad u nju." 283. "Ali, pre svega je povezanost smrti i ljubavi kompleksnija i mnogoznačajnija, nego što bi to bila jednostavna suprotnost. Ljubav je paničko iskustvo pra-jednog, nerazorivog temelja života i stoji bitno u odnosu sa smrću, uvek je prožeta smrću; a smrt za čoveka nije svest prostog nebivstva, ona znači negaciju konačnog lika, njegovo ukidanje i time oslobađanje za pratemelj, iz čijeg slućenja ljubav zapravo crpe svoja najveća ushićenja.  "Vedrino, usijana, dođi! Ti najtajniji, najdražesniji predužitku smrti" - peva Niče u "Dion

Hoćeš li, brate, poći u samoću? Hoćeš li potražiti put k sebi samome? Zastani još malo, i počuj me. "Ko traži taj se lako i sam izgubi. Svako je usamljivanje zločin": tako kaže stado. A ti si dugo pripadao stadu. Glas stada još odjekuje u tebi. Čak i kad budeš govorio: "ja nemam više istu savest koju i vi", biće u tome tužbe i bola. A vidiš, još i taj bol rodila je ona ista savest: i poslednji odblesak te savesti plamti još na tvojoj turobnosti. Ti bi hteo da pođeš putem svoje turobnosti kao putem k tebi samome? Pokaži mi da li imaš prava na nj, i pokaži mi snagu koja ti stoji na raspoloženju. Jesi li ti jedna nova snaga, i jedno novo pravo? Jesi li ti jedan prvi pokret? Jedan početak koji se kotrlja iz sebe sama? Da li umeš zvezde prisiliti da se oko tebe okreću? Ah, koliko ima pohlepnih za vasionom! Koliko ima grčevitog usijavanja sujetnih! Dokaži mi da ti nisi pohlepan, nisi sujetan! Ah, ima toliko velikih misli koje čine isto što i mehovi: nadahnjuju, i

O tri preobražaja Otkriću vam tri preobražaja duha: kako se duh pretvara u kamilu, a kamila u lava, i naposletku lav u dete. Mnogo teškog ima za duh, za jaki duh, duh voljan da nosi, koji je pun strahopoštovanja: njegova jakost ište ono što je teško, i što je najteže. Šta je teško? tako pita duh voljan da nosi, i to pitajući pada na kolena, kao kamila, i želi da ga dobro natovare. Šta je najteže, recite mi, heroji? tako pita duh voljan da nosi, - da bih to uzeo na sebe te da uživam u svojoj jačini. Zar nije ovo: poniziti se, da bi se nanelo bola svojoj oholosti? Pustiti svoju ludost da blista, i time se izrugivati svojoj mudrosti? Ili je ovo: rastaviti se od svoga dela kad slavi pobedu? Penjati se na vrletne bregove i iskušavati iskušitlja? Ili je ovo: hraniti se žarom i travom saznanja a istine radi trpeti glad u duši? Ili je ovo: biti bolestan a bolničare ne primiti, ni drugovati sa gluhima koji nikad ne mogu čuti šta hoćeš? Ili je ovo: zagaziti u prljavu vodu ako je to voda istine,

 “Ličnost predstavlja najviše ostvarenje urođene osobenosti posebnog živog bića. Ličnost je delo najviše životne hrabrosti, apsolutne potvrde individualnog postojanja i najuspešnijeg prilagođavanja na univerzalnu zadatost, uz najveću moguću slobodu sopstvenog odlučivanja.”   “Izreka “mnogo zvanih, malo odabranih”, nigde ne važi kao ovde; jer razvoj ličnosti Iz njenog klicinog zametka do potpune svesnosti predstavlja harizmu (harizma grč.milosni dar, natprirodna duhovna moć pojedinca dobijena božanskom milošću), a istovremeno i prokletstvo; njena prva posledica jeste svesno i neminovno izdvajanje jedinke od nerazličitosi i nesvesnosti gomile. To predstavlja usamljivanje, a za to nema ni kakve utešnije reči. Od toga, takođe, ne oslobađa nikakvo uspešno prilagođavanje ili glatko uklapanje u postojeći poredak, nikakva porodica, nikakvo društvo i nikakav položaj. Razvoj ličnosti je takva sreća da se ona samo skupo može platiti. Ko najviše govori o razvijanju ličnosti, najmanje misli

Odlomak iz dela "Šopenhauer kao vaspitač" „Postoje, naime, dve vrlo različite vrste vedrine. Istinski mislilac razvedrava i okrepljuje uvek, bilo da izražava svoju zbilju ili svoju šalu, svoj ljudski uvid ili svoj božanski obzir; bez mrzovoljnih kretnji, drhtavih ruku, nesigurnih očiju, već siguran i jednostavan, s hrabrošću i snagom, možda ponešto viteški i tvrd, no u svakom slučaju kao pobednik: i baš to je ono što najdublje i najpotpunije razvedrava – videti pobedničkog boga pored svih onih nemanih koje je savladao. Vedrina, naprotiv, kakvu zatičemo kod osrednjih pisaca i nakrivo nasađenih mislilaca, ponekog od nas, pri čitanju, ožalošćuje: kao što sam to npr. osetio kod Štrausove vedrine. Čovek se redovno stidi da ima takve vedre savremenike, jer oni kod potomstva sramote vreme i nadljude u njemu. Takvi vedritelji uopšte ne vide patnje i nemani za koje tvrde da ih kao mislioci vide i da se bore protiv njih; a njihova vedrina izaziva neraspoloženje zato što obmanju