Nauzeja

"Hoću da vas učim šta je to natčovek. Čovek je nešto što treba prevladati. Šta ste vi učinili, da biste ga prevladali? Sva bića dosad stvorila su nešto više od sebe: a vi zar hoćete da budete oseka te velike plime, rađe još da se ponovo vratite k životinji nego da prevladate čoveka? Šta je majmun za čoveka? Sredstvo za podsmeh ili bolan stid. I isto to biće čovek za natčoveka: stvor za podsmeh ili bolan stid. Vi ste prešli put od crva k čoveku, ali je u vama mnogo još ostalo crv. Nekada ste bili majmuni, a čovek je još i sada više majmun nego ikoji majmun. Onaj što je najmudriji među vama, i taj je tek dvojstvo od biljke i sablasti. Ali ja vama ne kažem, da postanete sablasti ili biljke. Nego, ja hoću da vas učim šta je to natčovek! Natčovek je smisao zemljin. Vaša volja treba da kaže: neka bude natčovek smisao zemljin! Preklinjem vas, braćo moja, ostajte verni zemlji , i ne verujte onima koji vam govore o nadzemaljskim nadama! Otrovnici su to, svesni ili nesvesni. Prezri

"Na zidu postoji bela rupa - ogledalo. To je zamka. Znam da ću uskoro dopustiti da se u nju uhvatim. I to se desilo. Siva stvar se upravo pojavila u ogledalu. Približavam se i gledam je, ne mogu više da odem. To je odraz mog lica. Često, u tim izgubljenim danima, ostajem da ga posmatram. Ništa ne razumem na tom licu. Lica drugih imaju smisao. Moje nema. Ne mogu čak da odlučim da li je lepo ili ružno. Mislim da je ružno, jer su mi to rekli. Ali to me ne pogađa. U suštini, čak me vređa to što mu mogu pripisivati takva svojstva, kao da se lepim ili ružnim nazivaju grudva zemlje ili veliki komad stene. Postoji ipak nešto iznad mekih delova obraza, povrh čela, što je lepo videti: to je taj lepi crveni plamen koji pozlaćuje moju lobanju - moja kosa. To je prijatno gledati. To je barem jasna boja: zadovoljan sam što sam riđ. Tu je, u ogledalu, ističe se, sija. Još imam sreće: da mi čelo nosi jednu od onih tamnih griva, neodređene boje između kestenjaste i plave, lice bi mi se izgubilo

"Konačnost čovekova nije svojstvena njegovoj suštini. Ova izražava našu zavisnost od jedne suštine u kojoj je svekolika konačnost suštinski odstranjena i pobeđena. Međutim, u očima Hajdegera, shema koju nam predlaže religiozni dogmatizam predstavlja upravo trijumf neautentične misli, jer zar ideja Boga kojoj se pribegava da bi se u njoj našao oslonac nije u stvari oruđe jednog bekstva pred strepnjom? Strepnja je, kao što smo videli, rođena direktno iz konačnosti čoveka kao bića-u-svetu, koje je uhvaćeno tu i koje upražnjava projekat. Međutim, čoveku nije ništa teže podnošljivo nego atmosfera strepnje. Da bi se izbeglo svim zlima koji iz nje proizlaze, sve stratageme biće isprobane. Jedna od najklasičnijih koje su praktikovane jeste da se strepnja pobaci u strah. Da bi se to dogodilo, dovoljno je da se ovoj uskrati njena anonimnost, skrećući je na neki određeni predmet. Odatle izmišljanje raznih božanstava. Čim čovečanstvo postaje svesno strepnje, ono instinktivno zaziva bogove

"Opšte je mesto, i religija i filozofija su to zapazile, da čovek po svom rođenju nije na visini svoje istine. On je najpre zatočenik platoničarske pećine, igračka paskalovske razonode, nosilac onoga što će Spinoza nazvati spoznajom najniže vrste. Daleko od toga da se odmah rađa sa autentičnom spoznajom svog stanja, čovek u početku luta lavirintom svoje vlastite sudbine. Hajdeger prisvaja ovu primedbu, određujući biće-u-svetu na njegovom početku kao zapalost (Verfallen) u neautenitično . Izgubljen u svojoj svakodnevnoj brižljivosti, zabavljan promašajima sa kojima mora da se suočava, čovek mahinalno prima svoja životna pravila disciplinovano, što se sastoji od jednog anonimnog konformizma: odatle diktatura onog Neko . (...) Ako je ipak ispravno videti u biću-u-svetu tri osnovna vida - Verstehen (razjašnjenje svojih vlasititih mogućnosti*), Geworfenheit (bačenost**) i Verfallen (zapalost) - tako da se ovo može definisati kao projekt koga karakteriše jedno već i jedna zapal