Постови

Šala - Anton Pavlovič Čehov

Слика
V edro zimsko popodne... Mraz jak, puca, i Nađenki koja me drži ispod ruke, hvata se srebrnasto inje po kosi na slepoočnicama i na maljama iznad gornje usne. Stojimo na visokom bregu. Od naših nogu pa do same zemlje pruža se strma ravan u kojoj se sunce ogleda kao u ogledalu. Kraj nas su male sanke, tapacirane otvorenocrvenom čojom. - Da se spustimo dole, Nadežda Petrovna? - molim ja. - Samo jedanput! Verujte mi, ostaćemo čitavi i nepovređeni. Ali Nađenka se plaši. Sav prostor od njenih malih kaljača do kraja ledenog brega izgleda joj kao strašna, beskrajno duboka provalija. Čim ja samo ponudim da sedne u sanke, ona umire od straha i prestaje da diše kad gleda dole; ali šta će biti ako reskira da se surva u provaliju? Umreće, poludeće. - Preklinjem vas! - kažem ja. - Ne treba se plašiti! Znajte, to je malodušnost, kukavičluk! Nađenka najzad popušta i ja joj po licu vidim da ona popušta pred opasnošću po život. Ja je smeštam bledu, uzdrhtalu u sanke, obavijam je rukom i mi se zajedno su
Постави коментар
Прикажи све

Spuštanje niz planinu

Слика
 Jeste li nekada primetili da vam u san dođe neki simbol a onda počne da se javlja u stvarnosti na različite načine, kroz neku rečenicu koju čujete odlomljenu iz razgovora dva stranca pored kojih prolazite, u knjizi koju čitate, u filmu koji gledate? Onda pomislite da vam univerzum šalje neku poruku ili da ste vi sami ti koji ste počeli da obraćate pažnju - baš na taj simbol, baš u to vreme, jer taj simbol, kao dobro zatvorena školjka, sadrži u sebi neku poruku koju ćete polagano da istražujete i otvarate dok vas ne zaseni bljeskom u trenutku otvaranja, u trenutku kad sve postane jasno.  Jung je bio svestan ovog fenomena i nazvao ga sinhronicitet.  Ono što mene ovih dana zbunjuje, što sanjam i što me tera da ga primećujem je pojam  spuštanja niz planinu i to po snegu i ledu .  Nord, Spuštanje niz planinu Posle nekoliko snova gde je glavna stvar ovakvo spuštanje, slučajno gledam film  Nord (2009) , gde je glavni lik depresivni tridesetogodišnjak Jomar, koji je posle nervnog sloma napust
Постави коментар
Прикажи све

Dobrodošla u Ameriku - Linda Bustrem Knausgor

Ušli smo u misli jedne jedanaestogodišnje devojčice koja je, naizgled svojom voljom, prestala da priča.  Svet u jedanaest godina je nedovoljno poznat da bi se razaznalo koliki uticaj imamo na njega.  Ova devojčica misli da je ubila svog oca samo zato što je želela njegovu smrt. Kada je otac umro, devojčica je prestala da govori. Kao razlog navodi to što "sam znala da mogu da ukočim rast time što ću progovoriti. A ovako je rast imao oko sebe neograničen prostor i ništa mu nije stajalo na putu." Iako je čin ubistva uradila u sprezi sa Bogom jer se Bogu molila za očevu smrt pa to savezništvo možemo da čitamo kao nešto pozitivno u njenom razmišljanju, jer, Bog je dobar - ipak je razdire osećaj krivice jer je sa ovog sveta sklonila čoveka koji smeta. Sa druge strane, ovaj osećaj krivice naznačava da je onaj koji joj je pomogao - Bog - zao, a ako je Bog zao, i svet je zao, a u zlom svetu ne vredi da se živi. Tu se, dakle, javlja rascep, dilema, razmišljanje, što nije loša stvar jer
Постави коментар
Прикажи све

Niče o natčoveku kao smislu zemlje

"Hoću da vas učim šta je to natčovek. Čovek je nešto što treba prevladati. Šta ste vi učinili, da biste ga prevladali? Sva bića dosad stvorila su nešto više od sebe: a vi zar hoćete da budete oseka te velike plime, rađe još da se ponovo vratite k životinji nego da prevladate čoveka? Šta je majmun za čoveka? Sredstvo za podsmeh ili bolan stid. I isto to biće čovek za natčoveka: stvor za podsmeh ili bolan stid. Vi ste prešli put od crva k čoveku, ali je u vama mnogo još ostalo crv. Nekada ste bili majmuni, a čovek je još i sada više majmun nego ikoji majmun. Onaj što je najmudriji među vama, i taj je tek dvojstvo od biljke i sablasti. Ali ja vama ne kažem, da postanete sablasti ili biljke. Nego, ja hoću da vas učim šta je to natčovek! Natčovek je smisao zemljin. Vaša volja treba da kaže: neka bude natčovek smisao zemljin! Preklinjem vas, braćo moja, ostajte verni zemlji , i ne verujte onima koji vam govore o nadzemaljskim nadama! Otrovnici su to, svesni ili nesvesni. Prezri
Постави коментар
Прикажи све
"Na zidu postoji bela rupa - ogledalo. To je zamka. Znam da ću uskoro dopustiti da se u nju uhvatim. I to se desilo. Siva stvar se upravo pojavila u ogledalu. Približavam se i gledam je, ne mogu više da odem. To je odraz mog lica. Često, u tim izgubljenim danima, ostajem da ga posmatram. Ništa ne razumem na tom licu. Lica drugih imaju smisao. Moje nema. Ne mogu čak da odlučim da li je lepo ili ružno. Mislim da je ružno, jer su mi to rekli. Ali to me ne pogađa. U suštini, čak me vređa to što mu mogu pripisivati takva svojstva, kao da se lepim ili ružnim nazivaju grudva zemlje ili veliki komad stene. Postoji ipak nešto iznad mekih delova obraza, povrh čela, što je lepo videti: to je taj lepi crveni plamen koji pozlaćuje moju lobanju - moja kosa. To je prijatno gledati. To je barem jasna boja: zadovoljan sam što sam riđ. Tu je, u ogledalu, ističe se, sija. Još imam sreće: da mi čelo nosi jednu od onih tamnih griva, neodređene boje između kestenjaste i plave, lice bi mi se izgubilo
Постави коментар
Прикажи све

Hajdeger, pobačaj strepnje u strah

"Konačnost čovekova nije svojstvena njegovoj suštini. Ova izražava našu zavisnost od jedne suštine u kojoj je svekolika konačnost suštinski odstranjena i pobeđena. Međutim, u očima Hajdegera, shema koju nam predlaže religiozni dogmatizam predstavlja upravo trijumf neautentične misli, jer zar ideja Boga kojoj se pribegava da bi se u njoj našao oslonac nije u stvari oruđe jednog bekstva pred strepnjom? Strepnja je, kao što smo videli, rođena direktno iz konačnosti čoveka kao bića-u-svetu, koje je uhvaćeno tu i koje upražnjava projekat. Međutim, čoveku nije ništa teže podnošljivo nego atmosfera strepnje. Da bi se izbeglo svim zlima koji iz nje proizlaze, sve stratageme biće isprobane. Jedna od najklasičnijih koje su praktikovane jeste da se strepnja pobaci u strah. Da bi se to dogodilo, dovoljno je da se ovoj uskrati njena anonimnost, skrećući je na neki određeni predmet. Odatle izmišljanje raznih božanstava. Čim čovečanstvo postaje svesno strepnje, ono instinktivno zaziva bogove
Постави коментар
Прикажи све

Hajdeger i strepnja

"Opšte je mesto, i religija i filozofija su to zapazile, da čovek po svom rođenju nije na visini svoje istine. On je najpre zatočenik platoničarske pećine, igračka paskalovske razonode, nosilac onoga što će Spinoza nazvati spoznajom najniže vrste. Daleko od toga da se odmah rađa sa autentičnom spoznajom svog stanja, čovek u početku luta lavirintom svoje vlastite sudbine. Hajdeger prisvaja ovu primedbu, određujući biće-u-svetu na njegovom početku kao zapalost (Verfallen) u neautenitično . Izgubljen u svojoj svakodnevnoj brižljivosti, zabavljan promašajima sa kojima mora da se suočava, čovek mahinalno prima svoja životna pravila disciplinovano, što se sastoji od jednog anonimnog konformizma: odatle diktatura onog Neko . (...) Ako je ipak ispravno videti u biću-u-svetu tri osnovna vida - Verstehen (razjašnjenje svojih vlasititih mogućnosti*), Geworfenheit (bačenost**) i Verfallen (zapalost) - tako da se ovo može definisati kao projekt koga karakteriše jedno već i jedna zapal
Постави коментар
Прикажи све