Nauzeja

"Čovek, tako reći i nije u stanju da apstrahuje od zemaljskih stvari, nije u stanju da izdrži ogromnu, ćuteću prazninu u koju mrtvi uzmiče. Stalno iznova on pokušava da preminulog misli i predstavi kao živećeg na nekom drugom mestu; on mu stavlja poputninu u grob, njegove omiljene stvari, krčag, mastrat, nakit i tsl. S čudnom tvrdoglavošću praznina otvorena mrtvim biva stalno nanovo natkrivana i sakrivana predstavama o odnosima iz carstva živih. Ako religiozno važi da nijedno oko nije videlo i nijedno uvo nije čulo šta bog priprema onima koji ga ljube, to filozofski važi da se odvojeno carstvo "podzemnog sveta" ne sme okititi slikama iz gornjeg sveta, da se ono mora podneti u njegovoj tajnovitoj praznini, pre nego što se mogu saznati njegove istinite misterije." Eugen Fink, Osnovni fenomeni ljudskog postojanja , Nolit, Beograd, 1984. str 114.

"I will make my character laugh where sensible people think he ought to cry. And why? Because my hero is no character, no 'type,' ... but a complex, modern being."   Knut Hamsun

Beed-e majnoon , Žalosna vrba, ime je filma poznatog iranskog režisera Majid Majidija. Posle odgledanih skoro svih njegovih filmova, imam samo reči preporuke za sva njegova ostvarenja koja snažno odišu ogromnom veličanstvenom jednostavnošću. Osećaj koji se dobija gledajući filmove Majid Majidija je uronjenost u novi svet, osećaj opipljivosti čak i prostora između slika, osećaj stvarnosti, i zapanjujuće dubine. Beed-e majnoon , silazi na dno okeana tragične ljudske prirode, odslikava izgubljenost u mraku egzistencije, propuštenih šansi, života provedenog u čauri, iz koje se izlazi kratkotrajno, tako da se postiže jak efekat viđenja propuštenog, upoređenja mraka i svetlosti. Film, dakle, ne prikazuje samo izgubljenog lika o kom mi kontempliramo; izgubljenost i tragičnost se ovde mnogo dublje prikazuje tako što režiser dozvoljava glavnom liku da doživi trenutak osvetljenja, shvatanja onoga što bi mi trebalo videti i bez da on to shvati, i tako postiže apsolutno uspešan efekat. Saživlj

„Šopenhauer je razbio dogmu o umu kao najdubljem suštinskom osnovu čoveka, prekrivenom njegovom uzburkanom površinom; i, bez obzira da li se prihvata ono što stavlja na njegovo mesto, on, u svakom slučaju, spada u velike filozofske stvaraoce, u pronalazače novih mogućnosti tumačenja postojanja. Dok je, inače, u poslednjem ljudskom osnovu stajala ona energija koja se najadekvatnije ispoljavala u mišljenju i njegovoj logici, um je sad iščupan iz ovog korena i silovitim zaokretom postao akcidencija, posledica ili sredstvo htenja koje sad traži to mesto za sebe.“  Geogr Zimel, Šopenhauer i Niče , Izdavačka kuća Zorana Stojanovića, Novi Sad, 2008. str. 51. "Time poricanje umnog karaktera života zarad karaktera bivstvovanja ili, ako želimo, karaktera njegovih snaga, stiže do same volje. Ako je čovek umno biće, onda on oseća vrednosti i svrhe, a pošto ih oseća kao takve, on ih i hoće ; postavljen i vrednovan krajnji cilj oslobađa žudnju – ovo je uobičajeno shvatanje. Za Šo

„I najdublje poniženje, ali i najviši trijumf životnog procesa jednako zavise od poricanja neke apsolutne, spolja smeštene svrhe i vrednosti: prvo, jer izgleda da život sada, neispunjen i besmislen, teče zarad samoga sebe, poput trka u prazno, a drugi, jer život kao razvoj vraća spolja mu oduzeti svrhoviti karakter u svoje unutrašnje i pravo biće.“  Geogr Zimel, Šopenhauer i Niče , Izdavačka kuća Zorana Stojanovića, Novi Sad, 2008. str. 20.

"Baš ovaj svet kome je oteta svrha, a opet ga pokreće volja za njom, ishodište je Ničeove filozofije. Ali, između Šopenhauera i njega stoji Darvin. Dok se Šopenhauer zaustavlja kod ništavnosti krajnjih svrha i zato mu kao praktična posledica preostaje samo poricanje volje za životom, Niče nalazi mogućnost svrhe u činjenici razvoja ljudskog roda, kojom se život opet potvrđuje. Za Šopenhauera život je u svojoj poslednjoj instanci – pošto je on po sebi sama volja – osuđen na besmislenost i bezvrednost, ono što prosto ne bi trebalo da bude. Za njega se u jezi pred životom sažima onaj užas koji koji izvesne prirode osećaju pred činjenicom bivstvovanja uopšte, nasuprtom drugima koje bivstvovanje po sebi, kao forma nezavisna od sadržaja koji nudi, ispunjava srećom čulne ili religiozne ekstaze. Njemu sasvim nedostaje osećanje koje kod Ničea svuda provejava: osećanje svečanosti života. Nasuprot Šopenhaueru, Niče je na osnovu misli o razvoju izgradio sasvim nov pojam života: to da je