Poricanje apsolutne svrhe života i dve posledice ovoga (Šopenhauerov zaključak i Ničeov zaključak)



„I najdublje poniženje, ali i najviši trijumf životnog procesa jednako zavise od poricanja neke apsolutne, spolja smeštene svrhe i vrednosti: prvo, jer izgleda da život sada, neispunjen i besmislen, teče zarad samoga sebe, poput trka u prazno, a drugi, jer život kao razvoj vraća spolja mu oduzeti svrhoviti karakter u svoje unutrašnje i pravo biće.“ 
Geogr Zimel, Šopenhauer i Niče, Izdavačka kuća Zorana Stojanovića, Novi Sad, 2008. str. 20.

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Šala - Anton Pavlovič Čehov

Слика
V edro zimsko popodne... Mraz jak, puca, i Nađenki koja me drži ispod ruke, hvata se srebrnasto inje po kosi na slepoočnicama i na maljama iznad gornje usne. Stojimo na visokom bregu. Od naših nogu pa do same zemlje pruža se strma ravan u kojoj se sunce ogleda kao u ogledalu. Kraj nas su male sanke, tapacirane otvorenocrvenom čojom. - Da se spustimo dole, Nadežda Petrovna? - molim ja. - Samo jedanput! Verujte mi, ostaćemo čitavi i nepovređeni. Ali Nađenka se plaši. Sav prostor od njenih malih kaljača do kraja ledenog brega izgleda joj kao strašna, beskrajno duboka provalija. Čim ja samo ponudim da sedne u sanke, ona umire od straha i prestaje da diše kad gleda dole; ali šta će biti ako reskira da se surva u provaliju? Umreće, poludeće. - Preklinjem vas! - kažem ja. - Ne treba se plašiti! Znajte, to je malodušnost, kukavičluk! Nađenka najzad popušta i ja joj po licu vidim da ona popušta pred opasnošću po život. Ja je smeštam bledu, uzdrhtalu u sanke, obavijam je rukom i mi se zajedno su...
Прикажи све

Šopenhauer o čistom saznanju, Metafizika lepog

„Samo tako nastaje, sa čistim subjektom, čisti objekat, to jest potpuna manifestacija volje koja se pojavljuje u posmatranom objektu. Ta manifestacija baš i jeste (platonska) ideja objekta. No shvatanje jedne takve ideje zahteva da ja, pri posmatranju kakvog objekta, apstrahujem od njegovog mesta, u vremenu i prostoru, a time i od njegove individualnosti. Jer to mesto, koje je vazda određeno zakonom kauzalnosti, jeste ono što taj objekat stavlja u kakav bilo odnos prema meni, kao individui: otuda objekt postaje idejom samo ako se odstrani mesto, a ja, baš time, čistim subjektom saznanja. Zbog toga svaka slika, već time što prolazan trenutak zauvek fiksira i tako ga istrže iz vremena, ne daje individualno, nego ideju, ono što je trajno u svim promenama. Ali da bi se izvršila ona nužna promena u subjektu i objektu uslov je ne samo da se mož saznanja oslobodi od svoje prvobitne službe i da bude potpuno prepuštena sama sebi, nego i da i dalje dejstvuje punom svojom energijom, i pored t...
Прикажи све

Sabato, Tunel

"Bejah već spreman da izjurim iz ateljea, kada mi je sinula jedna ideja. Otišao sam u kuhinju, zgrabio jedan veliki nož i vratio se u atelje. Kako je malo ostalo od starog slikarstva Huan Pabla Kastela! Imaće na pretek razloga za divljenje one budale koje su me poredile sa arhitektom! Kao da čovek može stvarno da se izmeni! Koji od tih imbecila je naslutio da se ispod mojih slika "solidne građe" i onog "nečeg intelektualnog" krio vulkan koji samo što nije proradio? Nijedan. Imaće vremena na pretek da gledaju ove polomljene stubove, ove statue osakaćene, ove ruševine pretvorene u dim, ove paklene stepenice! Eno ih tamo, poput muzeja okamenjenih košmara, poput muzeja Beznađa i Srama. Bilo je međutim nešto što sam želeo potpuno da uništim, da ne ostane ni traga. Pogledao sam to poslednji put, pa iako mi se grlo bolno steglo, nisam se pokolebao: kroz suze sam nejasno video kako u paramparčad odlazi ona plaža, ona daleka žena i njeno čežnjivo iščekivanje. Gazio sam...
Прикажи све