Šopenhauer i Niče, o pitanju svrhe

"Baš ovaj svet kome je oteta svrha, a opet ga pokreće volja za njom, ishodište je Ničeove filozofije. Ali, između Šopenhauera i njega stoji Darvin. Dok se Šopenhauer zaustavlja kod ništavnosti krajnjih svrha i zato mu kao praktična posledica preostaje samo poricanje volje za životom, Niče nalazi mogućnost svrhe u činjenici razvoja ljudskog roda, kojom se život opet potvrđuje. Za Šopenhauera život je u svojoj poslednjoj instanci – pošto je on po sebi sama volja – osuđen na besmislenost i bezvrednost, ono što prosto ne bi trebalo da bude. Za njega se u jezi pred životom sažima onaj užas koji koji izvesne prirode osećaju pred činjenicom bivstvovanja uopšte, nasuprtom drugima koje bivstvovanje po sebi, kao forma nezavisna od sadržaja koji nudi, ispunjava srećom čulne ili religiozne ekstaze. Njemu sasvim nedostaje osećanje koje kod Ničea svuda provejava: osećanje svečanosti života. Nasuprot Šopenhaueru, Niče je na osnovu misli o razvoju izgradio sasvim nov pojam života: to da je on iz samoga sebe, da je svojom najsopstvenijom i najdubljom suštinom porast, povećanje, rastuća koncentracija okolnih snaga sveta u subjektu. Ovim neposredno datim instintkom i jemstvom rasta, obogaćenja i vrednosnog upotpunjenja, život može da postane sam sebi svrha, čine me prevaziđeno pitanje o krajnjoj svrsi koje je stajalo s one strane čistog i prirodno tekućeg procesa. Ova predstava života – pesničko – filozofsko apsolutizovanje Darvinove ideje o razvoju, čiji je uticaj na poznog Ničea veoma potcenjen  - izgleda mi kao izraz Ničeovog osećaja za život (koji je, na kraju krajeva, u svakoj filozofiji odlučujući) i njegovog najdubljeg i nužnog otklona od Šopenhauera."

Geogr Zimel, Šopenhauer i Niče, Izdavačka kuća Zorana Stojanovića, Novi Sad, 2008. str.16.