Nauzeja

„Pored ovoga Šopenhauer uči da bi intelekt imao mogućnost da se povremeno oslobodi služenja volji – pri čemu on intelekt nikako ne shvata kao logičko i obavezujuće mišljenje, već kao područje svesti u kome se uopšte obrazuje predmetna opažajna slika sveta. Stav da smo u stanju sasvim da se izgubimo u opažaju i pukoj predstavi nekog objekta i to toliko da sve kretnje koje, inače, u nama nastaju i koje su uvek otvoreni ili skriveni impulsi volje, sasvim utihnu, on brani kao neku činjenicu koju nije potrebno dalje obrazlagati. Mi smo u takvom momentu apsolutno kontemplacije sasvim ispunjeni slikom stvari – tako da nestaje uslov volje i njene patnje: suprotstavljenost „ja“ i njegovog predmeta , razdvojenost nepremostivim prostornim i vremenskim jazom. Radije, mi – u potpunosti predani razmatranju neke pojave – ne osećamo više „ja“ koje bi se razlikovalo od njegovog sadržaja ; mi smo se u njemu „izgubili“. Time išćezava sav egoizam jer je potonulo „ja“ koje bi ga moglo podrupirati, s

"Ali ova individuacija nije ništa do samo neka obmana, i on to zna u najdubljem sloju svoga bića, ako već ne i svesno. Ovo temeljno znanje, ovo pounuturašnjenje našeg bivstvovanja u njegovoj nerazdvojenosti od sveg bivstvovanja – to je muka savesti; to je osećanje zločinca, potmulo, ali neuništive jačine, koje savladava njegovu unutrašnjost, pa je on u poslednjem korenu svoga bića identičan onome kome nanosi patnju; teskoba njegove savesti je način na koji on oseća muku svoje žrtve. Zbog toga je, kaže Šopenhauer, izraz lica veoma zlih ljudi uvek izraz paćenika." Geogr Zimel, Šopenhauer i Niče , Izdavačka kuća Zorana Stojanovića, Novi Sad, 2008. str . 112. „To što uopšte postoji činjenica osećanja tuđih emocija, to vraća – koliko god psihologija razlagala tehniku ovog procesa – nekoj dubljoj strukturi duše i sveta; a ato je Šopenhauer očigledno jasno osetio kad je rekao da je sa okrutnošću, kao najsnažnijom individuacijom osoba, povezana njihova identičnost posle

„Šopenhauer izriče najvažniju posledicu voljnog karaktera sreće sledećim rečima: sva sreća je uvek „suštinski negativna. Želja, to jest, nedostatak, uslov je koji prethodi svakom užitku. Ali, sa zadovoljenjem prestaje i želja, a samim tim i užitak.“ (...) Sreća koja bi bila više od prevazilaženja patnje zbog oskudevanja i muka žudnje samo je himera, nešto logički nemoguće.“ Geogr Zimel, Šopenhauer i Niče , Izdavačka kuća Zorana Stojanovića, Novi Sad, 2008. str. 90   „Šta vredi misao – koju Šopenhauer ne može da prevaziđe – da sreća logički biva opravdana tek ako je željeni cilj postignut? – kada psihološka stvarnost, do koje je i njemu po pitnju vrednosti sreće stalo i do koje mu jedino može biti stalo, odlučuje drugačije – i to uvek sa nesagledivim modifikacijama, skretanjima i ličnim nijansama – i kada patnja oskudevanja sa kojom počinje voljni proces ni u kom slučaju ne prestaje sa postignućem željenog, već nam omogućava da osetimo sreću postignuća – da je osetimo

„Zato je Hegel mogao da nazove umnim sve stvarno: um u principu može u svoje poretke da smesti svaki sadržaj postojanja, može logički da savlada sve što je odreeno njegovim svojstvima. Taj isti um, koji se u nama pokazuje kao mišljenje, i određuje i uređujes stvari, pošto je naše mišljenje – koje se, ipak, uvek kreće u samom sebi – ne može da dostigne istinu stvari . Ovo poimanje koje se odvija prema umu, međutim, u potpunosti zakazuje s obzirom na bivstvovanje kao takvo . To da stvari jesu – a čija određenja posmatramo u njihovim međusobnim odnosima tako da je jedna nužna ako je data druga – predstavlja neku neshvatljivu činjenicu koja se može prihvatiti, ali ne i bolje shvatiti, i kod koje naš razum zakazuje. Nužnost koja vlada sadržajima – da je svaki dat pod uslovom drugog – ne važi za činjenicu da one realno postoje; jer, i ako uopšte ne bi bilo bivstvovanja, ovo ni na koji način ne bi bilo protivrečno i isto tako bi bilo shvatljivo kao i kad bi ga bilo – dakle, ni u kom s

  "Volja koja svet pokreće iznutra ili tačnije: sačinjava ga – nema definitivni cilj i ni u kojoj tački ne može da dođe do stvarnog zadovoljenja. Volja, pošto je apsolutno jedno, nema ništa izvan sebe čime bi mogla ugasiti svoju žeđ i čime bi mogla okončati svoj nemir. Ona može jedino da glođe samu sebe – zato je svakom biću potrebno neko drugo, ono svoje životne mogućnosti isisava iz drugog da bi u sledećem trenutku iznova otimalo; volja za životom postaje njena sopstvena hrana; a pošto izvan nje nema ničega, ona uvek iznova grabi jedino samu sebe, preobučenu u hiljadu odeždi čije razlike joj omogućuju trenutnu iluziju zadovoljenja. Tačka najviše svesti – ljudski rod – predstavlja pozornicu najvećeg porasta ove samopotrošnje volje čije jedinstvo isključuje njeno zadovoljenje : ljudi čitavu prirodu vide kao proizvod ze svoju upotrebu, a pod njima besni loše skrivena borba svih protiv svih u kojoj se samo na trenutke sklapa primirje. Upravo zato jer je čovečanstvo u svom naj