Zašto Šopenhauerova volja nikada ne može biti zadovoljena

 

"Volja koja svet pokreće iznutra ili tačnije: sačinjava ga – nema definitivni cilj i ni u kojoj tački ne može da dođe do stvarnog zadovoljenja. Volja, pošto je apsolutno jedno, nema ništa izvan sebe čime bi mogla ugasiti svoju žeđ i čime bi mogla okončati svoj nemir. Ona može jedino da glođe samu sebe – zato je svakom biću potrebno neko drugo, ono svoje životne mogućnosti isisava iz drugog da bi u sledećem trenutku iznova otimalo; volja za životom postaje njena sopstvena hrana; a pošto izvan nje nema ničega, ona uvek iznova grabi jedino samu sebe, preobučenu u hiljadu odeždi čije razlike joj omogućuju trenutnu iluziju zadovoljenja. Tačka najviše svesti – ljudski rod – predstavlja pozornicu najvećeg porasta ove samopotrošnje volje čije jedinstvo isključuje njeno zadovoljenje: ljudi čitavu prirodu vide kao proizvod ze svoju upotrebu, a pod njima besni loše skrivena borba svih protiv svih u kojoj se samo na trenutke sklapa primirje. Upravo zato jer je čovečanstvo u svom najdubljem osnovu metafizičko jedno i pošto je ono jedna volja – zato pojave, na koje se ono razlaže, moraju istovremeno i obostrano jedna na drugoj iskaliti svoju volju, jedna mora hteti, to jest, hteti živeti, po cenu druge. Šopenhauer je jednom veoma duboko izrazio tragediju ovakvog žudećeg života: pošto je volja apsolutna realnost postojanja, onda njenu apsolutnu žudnju nikada ne može zadovoljiti neki deo, nego tek celina – ali ta celina je beskonačna tako da se ona ni u kom datom trenutku ne može zasititi.

Za volju je suštinska zavada u sebi samoj pošto se ona uvek izmešta iz sebe i iz nekog ovde i sada teži nekome tada i tamo – njeno jedinstvo sprečava da ova zavada zaista prestane, da jedno u drugome nađe mir. Momenat u kome se susreću želja i njen predmet može samo da bude početak novog htenja, pošto je predmet u svom poslednjem bivstvovnom temelju isto što i suština volje koja mu je stremila.

Svaki pojedini akt volje koji se pojedinačnošću svoga sadržaja zadržava u pojavnom svetu, ima svrhu i cilj; u svakom određenom trenutku svaki čovek zna „zašto“ svoga trenutnog čina. Ako bi, međutim, bio upitan zašto uopšte hoće, on bi držao da je ovo pitanje neprikladno i da se na njega ne može odgovoriti, i time bi dokazao da je, po njemu, njegovo htenje samorazumljivo; tamo gde „zašto“ prestaje, tamo stižemo do onog krajnjeg i apsolutnog koje se tek sa svoje strane ukida u tome „zašto“. Tako se za svako pojedino fizičko kretanje može reći odakle dolazi i kuda vodi – ali ne i razlog za to što u svetu uopšte ima kretanja i dejstva.

Ovu beskrajnost i neumirljivost volje iz koje sledi da je ona metafizičko jedno i da izvan nje nema bivstvovanja – Šopenhauer u okviru neorganskog uočava kao najjasnije naglašenu u sili teže, simbolu stalne težnje, za koju ne može biti nekog dostižnog cilja. Jer, i kada bi ona stvarno ujedinila svu materiju u neku grudvu, onda bi se u njenoj unutrašnjosti težina i dalje borila sa neprobojnošću, a kao glavno svojstvo materije bi se pokazala težnja koja može da se zakoči, ali ne i umiri. A na drugom polu stvarnosti: ni ljudsko „želeti“ se ne zadovoljava ispunjenjem želje; htenju se nikada ne može ugoditi, samo se mogu menjati objekti koje mu svest pruža. Zbog toga nam se tako često čini kao da bi dostizanje nekog trenutnog cilja definitinvo zadovoljilo našu volju, a, u stvari, ovo dostizanje nas, prećutno ili otvoreno, razočarava i stvara prostor za neku novu žudnju. Shodno svojoj suštini, razlog volje nikada ne može pronaći mir u našim htenjima; samo pojedinačni sadržaji i motivacije mogu da se upotpune i umire; oni se, međutim, nalaze na nekom sasvim drugom nivou i njihovo uviranje i menjanje nikada ne dostiže samo htenje, koje se, najzad, tek posredstvom njih pojavljuje."

Geogr Zimel, Šopenhauer i Niče, Izdavačka kuća Zorana Stojanovića, Novi Sad, 2008. str. 73.