O istotemeljnosti ljudi kod Šopenhauera, sadizam i mazohizam kao ilustracija



"Ali ova individuacija nije ništa do samo neka obmana, i on to zna u najdubljem sloju svoga bića, ako već ne i svesno. Ovo temeljno znanje, ovo pounuturašnjenje našeg bivstvovanja u njegovoj nerazdvojenosti od sveg bivstvovanja – to je muka savesti; to je osećanje zločinca, potmulo, ali neuništive jačine, koje savladava njegovu unutrašnjost, pa je on u poslednjem korenu svoga bića identičan onome kome nanosi patnju; teskoba njegove savesti je način na koji on oseća muku svoje žrtve. Zbog toga je, kaže Šopenhauer, izraz lica veoma zlih ljudi uvek izraz paćenika."

Geogr Zimel, Šopenhauer i Niče, Izdavačka kuća Zorana Stojanovića, Novi Sad, 2008. str. 112.

„To što uopšte postoji činjenica osećanja tuđih emocija, to vraća – koliko god psihologija razlagala tehniku ovog procesa – nekoj dubljoj strukturi duše i sveta; a ato je Šopenhauer očigledno jasno osetio kad je rekao da je sa okrutnošću, kao najsnažnijom individuacijom osoba, povezana njihova identičnost poslednjom osnovu sveta."


Geogr Zimel, Šopenhauer i Niče, Izdavačka kuća Zorana Stojanovića, Novi Sad, 2008. str. 114.

"Zato je radost okrutnosti svojstvena onim prirodama koje su žedne moći i lične ekspanzije, a ne mogu do nje da dospeju pomoću istinski pozitivnih snaga ili zasluga. Ovo proširenje osećanja ja bi tako bilo dublja svrha kojoj bi okrutnost prema drugima i prema samom sebi, uprkos njihovoj neposrednoj suprotstavljenosti, zajedno služile kao sredstvo. U stvari, kod mnogih osoba se spajaju uživanje u tuđoj i sopstvenoj patnji – čije patološke i seksualno nastrane krajnosti označavamo kao sadizam i mazohizam – mada često u beskrajno različitim srazmerama. (...) Uživanje u sopstvenoj patnji leži baš u osnovi – čak i kad je u vrlo mračnom, neprepoznatljivom i latentnom obliku – okrutnosti prema drugom, pošto nam se osećanje bolova koji potiču od nje pokazalo kao uslov pod kojim oni uopšte mogu da postanu predmet naše svesti i volje."

Geogr Zimel, Šopenhauer i Niče, Izdavačka kuća Zorana Stojanovića, Novi Sad, 2008. str. 115.

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Niče - O tri preobražaja

O tri preobražaja Otkriću vam tri preobražaja duha: kako se duh pretvara u kamilu, a kamila u lava, i naposletku lav u dete. Mnogo teškog ima za duh, za jaki duh, duh voljan da nosi, koji je pun strahopoštovanja: njegova jakost ište ono što je teško, i što je najteže. Šta je teško? tako pita duh voljan da nosi, i to pitajući pada na kolena, kao kamila, i želi da ga dobro natovare. Šta je najteže, recite mi, heroji? tako pita duh voljan da nosi, - da bih to uzeo na sebe te da uživam u svojoj jačini. Zar nije ovo: poniziti se, da bi se nanelo bola svojoj oholosti? Pustiti svoju ludost da blista, i time se izrugivati svojoj mudrosti? Ili je ovo: rastaviti se od svoga dela kad slavi pobedu? Penjati se na vrletne bregove i iskušavati iskušitlja? Ili je ovo: hraniti se žarom i travom saznanja a istine radi trpeti glad u duši? Ili je ovo: biti bolestan a bolničare ne primiti, ni drugovati sa gluhima koji nikad ne mogu čuti šta hoćeš? Ili je ovo: zagaziti u prljavu vodu ako je to voda istine,
Прикажи све

Šopenhauer o čistom saznanju, Metafizika lepog

„Samo tako nastaje, sa čistim subjektom, čisti objekat, to jest potpuna manifestacija volje koja se pojavljuje u posmatranom objektu. Ta manifestacija baš i jeste (platonska) ideja objekta. No shvatanje jedne takve ideje zahteva da ja, pri posmatranju kakvog objekta, apstrahujem od njegovog mesta, u vremenu i prostoru, a time i od njegove individualnosti. Jer to mesto, koje je vazda određeno zakonom kauzalnosti, jeste ono što taj objekat stavlja u kakav bilo odnos prema meni, kao individui: otuda objekt postaje idejom samo ako se odstrani mesto, a ja, baš time, čistim subjektom saznanja. Zbog toga svaka slika, već time što prolazan trenutak zauvek fiksira i tako ga istrže iz vremena, ne daje individualno, nego ideju, ono što je trajno u svim promenama. Ali da bi se izvršila ona nužna promena u subjektu i objektu uslov je ne samo da se mož saznanja oslobodi od svoje prvobitne službe i da bude potpuno prepuštena sama sebi, nego i da i dalje dejstvuje punom svojom energijom, i pored t
Прикажи све

Niče - O putu stvaraoca

Hoćeš li, brate, poći u samoću? Hoćeš li potražiti put k sebi samome? Zastani još malo, i počuj me. "Ko traži taj se lako i sam izgubi. Svako je usamljivanje zločin": tako kaže stado. A ti si dugo pripadao stadu. Glas stada još odjekuje u tebi. Čak i kad budeš govorio: "ja nemam više istu savest koju i vi", biće u tome tužbe i bola. A vidiš, još i taj bol rodila je ona ista savest: i poslednji odblesak te savesti plamti još na tvojoj turobnosti. Ti bi hteo da pođeš putem svoje turobnosti kao putem k tebi samome? Pokaži mi da li imaš prava na nj, i pokaži mi snagu koja ti stoji na raspoloženju. Jesi li ti jedna nova snaga, i jedno novo pravo? Jesi li ti jedan prvi pokret? Jedan početak koji se kotrlja iz sebe sama? Da li umeš zvezde prisiliti da se oko tebe okreću? Ah, koliko ima pohlepnih za vasionom! Koliko ima grčevitog usijavanja sujetnih! Dokaži mi da ti nisi pohlepan, nisi sujetan! Ah, ima toliko velikih misli koje čine isto što i mehovi: nadahnjuju, i
Прикажи све