Oslobođenje od patnje kroz umetnost - Šopenhauer

„Pored ovoga Šopenhauer uči da bi intelekt imao mogućnost da se povremeno oslobodi služenja volji – pri čemu on intelekt nikako ne shvata kao logičko i obavezujuće mišljenje, već kao područje svesti u kome se uopšte obrazuje predmetna opažajna slika sveta. Stav da smo u stanju sasvim da se izgubimo u opažaju i pukoj predstavi nekog objekta i to toliko da sve kretnje koje, inače, u nama nastaju i koje su uvek otvoreni ili skriveni impulsi volje, sasvim utihnu, on brani kao neku činjenicu koju nije potrebno dalje obrazlagati. Mi smo u takvom momentu apsolutno kontemplacije sasvim ispunjeni slikom stvari – tako da nestaje uslov volje i njene patnje: suprotstavljenost „ja“ i njegovog predmeta, razdvojenost nepremostivim prostornim i vremenskim jazom. Radije, mi – u potpunosti predani razmatranju neke pojave – ne osećamo više „ja“ koje bi se razlikovalo od njegovog sadržaja; mi smo se u njemu „izgubili“. Time išćezava sav egoizam jer je potonulo „ja“ koje bi ga moglo podrupirati, svo „hteti imati“, jer u takvom dovršenom opažaju mi imamo sve od stvari što bismo sada hteli ili mogli hteti. Sreća ili nesreća – atributi htenja – ostaju s one strane granice od koje počinje čist opažaj, gde stvari za nas postoje samo još kao predstave, a ne više kao draži naših žudnji.

Ovo je suština estetskog raspoloženja: da se u nama, ukratko rečeno, svet kao predstava sasvim oslobađa od sveta kao volje koji ga, inače, nosi, koji ga prožima i pokreće; postojanje stvari u našem intelektu, koje, inače, služi svrhama života, odvaja se od ovog korena u volji i kao čista slika lebdi u sopstvenom prostoru a da ni onome „ja“ ne dopusti neku posebnu egzistenciju; čak i ono mora sasvim da nestane u slici, u predstavi. Ovo je radikalni obrt unutrašnjosti čoveka, oslobođenje kroz estetsko stanje  koje se može uspostaviti spram svakog proizvoljnog objekta čim ga ispuni njegov čisti predstavni sadržaj koji više ne služi nikakvom interesu volje: lepim nazivamo samo one objekte koji nam olakšavaju posmatranje oslobođeno od temelja volje; umetnički genije je čovek kome ovo potpunije i obuhvatnije uspeva nego svima ostalima, a umetničko delo tvorevina koja nas na izvestan način na to tera. Sa umetničkim delom je predstavni sadržaj stvari i sudbina, koji je dobijen iz svih preplitanja žudnjom i onim praktičnim, prešao u neko vlastito postojanje – umetnost je, kako on to jednom izvanredno formuliše, „svuda“ kod kuće“. Stojeći između stvaralačkog genija i publike, ona je posledica kao i uzrok one emancipacije čistog intelekta od volje, iz čega se razvija njeno puno značenje unutar Šopenhauerove metafizike volje.

Već sam nagovestio promenu koju ona najpre stvara u subjektu: pred njom tone individualnost, čovekova kvalitativna i prostorno-vremenska posebnost. Kao što je za estetsko stanje koje nastaje pri nekom zalasku sunca isto da li se on posmatra s prozora ćelije ili palate... (...) Šopenhauer vrlo lepo primećuje da čak i onaj isti procecs – ljubav među polovina – koji nosi i pokreće volje, može pretežnošću predstavnog života da se oslobodi od nje i time postane čisto objektivno čulo za estetsku vrednost ljudske forme.“ 

Geogr Zimel, Šopenhauer i Niče, Izdavačka kuća Zorana Stojanovića, Novi Sad, 2008. str. 124.