Nauzeja

            „Muzika, međutim, prelazi preko ideja i ne pruža unutrašnju apsolutnost života više u nekoj posebnoj formi, već je neposredno prikazuje. Ona je slika same volje – koja je bivstvovanje; njenih plima i oseka, njenih lutanja i nalaženja, njenih disonanci i njene neumorne težnje ka rešenju i razrešenju. Ona na svom jeziku u celosti izriče ono što sav preostali svet izražava posredstvom pojava izlivenih u obliku ideja: unutrašnju suštinu volje, i to sada, pre nego što je otvrdnula u pojedinačne pojave; ne ovu ili onu sreću, ne ovu ili onu patnju, ovu ili onu radost ili tugu, nego naprosto radost ili patnju, veselje ili užasavanje, borbu ili mir, ono suštinsko bivstvovanja koje je volja , bez ičega propratnog, oslobođena i pojedinačnih motiva koji izazivaju ovo ili ono ospoljenje volje. Zato, kada se neka odgovarajuća muzika uskladi sa nekim rečima ili scenama, radnjama ili okruženjima, izgleda nam da ona otvara onaj njihov najtajanstveniji smisao, ono bezuslovno i opšte ko

„Pored ovoga Šopenhauer uči da bi intelekt imao mogućnost da se povremeno oslobodi služenja volji – pri čemu on intelekt nikako ne shvata kao logičko i obavezujuće mišljenje, već kao područje svesti u kome se uopšte obrazuje predmetna opažajna slika sveta. Stav da smo u stanju sasvim da se izgubimo u opažaju i pukoj predstavi nekog objekta i to toliko da sve kretnje koje, inače, u nama nastaju i koje su uvek otvoreni ili skriveni impulsi volje, sasvim utihnu, on brani kao neku činjenicu koju nije potrebno dalje obrazlagati. Mi smo u takvom momentu apsolutno kontemplacije sasvim ispunjeni slikom stvari – tako da nestaje uslov volje i njene patnje: suprotstavljenost „ja“ i njegovog predmeta , razdvojenost nepremostivim prostornim i vremenskim jazom. Radije, mi – u potpunosti predani razmatranju neke pojave – ne osećamo više „ja“ koje bi se razlikovalo od njegovog sadržaja ; mi smo se u njemu „izgubili“. Time išćezava sav egoizam jer je potonulo „ja“ koje bi ga moglo podrupirati, s

"Ali ova individuacija nije ništa do samo neka obmana, i on to zna u najdubljem sloju svoga bića, ako već ne i svesno. Ovo temeljno znanje, ovo pounuturašnjenje našeg bivstvovanja u njegovoj nerazdvojenosti od sveg bivstvovanja – to je muka savesti; to je osećanje zločinca, potmulo, ali neuništive jačine, koje savladava njegovu unutrašnjost, pa je on u poslednjem korenu svoga bića identičan onome kome nanosi patnju; teskoba njegove savesti je način na koji on oseća muku svoje žrtve. Zbog toga je, kaže Šopenhauer, izraz lica veoma zlih ljudi uvek izraz paćenika." Geogr Zimel, Šopenhauer i Niče , Izdavačka kuća Zorana Stojanovića, Novi Sad, 2008. str . 112. „To što uopšte postoji činjenica osećanja tuđih emocija, to vraća – koliko god psihologija razlagala tehniku ovog procesa – nekoj dubljoj strukturi duše i sveta; a ato je Šopenhauer očigledno jasno osetio kad je rekao da je sa okrutnošću, kao najsnažnijom individuacijom osoba, povezana njihova identičnost posle

„Šopenhauer izriče najvažniju posledicu voljnog karaktera sreće sledećim rečima: sva sreća je uvek „suštinski negativna. Želja, to jest, nedostatak, uslov je koji prethodi svakom užitku. Ali, sa zadovoljenjem prestaje i želja, a samim tim i užitak.“ (...) Sreća koja bi bila više od prevazilaženja patnje zbog oskudevanja i muka žudnje samo je himera, nešto logički nemoguće.“ Geogr Zimel, Šopenhauer i Niče , Izdavačka kuća Zorana Stojanovića, Novi Sad, 2008. str. 90   „Šta vredi misao – koju Šopenhauer ne može da prevaziđe – da sreća logički biva opravdana tek ako je željeni cilj postignut? – kada psihološka stvarnost, do koje je i njemu po pitnju vrednosti sreće stalo i do koje mu jedino može biti stalo, odlučuje drugačije – i to uvek sa nesagledivim modifikacijama, skretanjima i ličnim nijansama – i kada patnja oskudevanja sa kojom počinje voljni proces ni u kom slučaju ne prestaje sa postignućem željenog, već nam omogućava da osetimo sreću postignuća – da je osetimo

„Zato je Hegel mogao da nazove umnim sve stvarno: um u principu može u svoje poretke da smesti svaki sadržaj postojanja, može logički da savlada sve što je odreeno njegovim svojstvima. Taj isti um, koji se u nama pokazuje kao mišljenje, i određuje i uređujes stvari, pošto je naše mišljenje – koje se, ipak, uvek kreće u samom sebi – ne može da dostigne istinu stvari . Ovo poimanje koje se odvija prema umu, međutim, u potpunosti zakazuje s obzirom na bivstvovanje kao takvo . To da stvari jesu – a čija određenja posmatramo u njihovim međusobnim odnosima tako da je jedna nužna ako je data druga – predstavlja neku neshvatljivu činjenicu koja se može prihvatiti, ali ne i bolje shvatiti, i kod koje naš razum zakazuje. Nužnost koja vlada sadržajima – da je svaki dat pod uslovom drugog – ne važi za činjenicu da one realno postoje; jer, i ako uopšte ne bi bilo bivstvovanja, ovo ni na koji način ne bi bilo protivrečno i isto tako bi bilo shvatljivo kao i kad bi ga bilo – dakle, ni u kom s