O Šopenhauerovom odricanju umnosti kao suštine sveta

„Šopenhauer je razbio dogmu o umu kao najdubljem suštinskom osnovu čoveka, prekrivenom njegovom uzburkanom površinom; i, bez obzira da li se prihvata ono što stavlja na njegovo mesto, on, u svakom slučaju, spada u velike filozofske stvaraoce, u pronalazače novih mogućnosti tumačenja postojanja. Dok je, inače, u poslednjem ljudskom osnovu stajala ona energija koja se najadekvatnije ispoljavala u mišljenju i njegovoj logici, um je sad iščupan iz ovog korena i silovitim zaokretom postao akcidencija, posledica ili sredstvo htenja koje sad traži to mesto za sebe.“ 

Geogr Zimel, Šopenhauer i Niče, Izdavačka kuća Zorana Stojanovića, Novi Sad, 2008. str. 51.

"Time poricanje umnog karaktera života zarad karaktera bivstvovanja ili, ako želimo, karaktera njegovih snaga, stiže do same volje. Ako je čovek umno biće, onda on oseća vrednosti i svrhe, a pošto ih oseća kao takve, on ih i hoće; postavljen i vrednovan krajnji cilj oslobađa žudnju – ovo je uobičajeno shvatanje. Za Šopenahauera, svrha koju cenimo i kojoj svesno težimo nastaje tek iz volje kao pračinjenice. Razlog našeg htenja nije to što naš um ustanovljuje vrednosti i cilj, već obrnunto, zbog toga što hoćemo, trajno, bez prestanka i iz samog temelja našeg bića, zato imamo svrhe. One nisu ništa drugo do oblikovanje ili logično organizovanje zbivanja volje. (...) Tek time sad postaje sasvim jasna prethodna tvrdnja: mi, doduše, u svakom datom momentu znamo šta hoćemo, ali nikada šta i zašto mi uopšte i u celini nešto hoćemo.“ 

Geogr Zimel, Šopenhauer i Niče, Izdavačka kuća Zorana Stojanovića, Novi Sad, 2008. str. 55.