The willow tree (2005)

Beed-e majnoon, Žalosna vrba, ime je filma poznatog iranskog režisera Majid Majidija. Posle odgledanih skoro svih njegovih filmova, imam samo reči preporuke za sva njegova ostvarenja koja snažno odišu ogromnom veličanstvenom jednostavnošću. Osećaj koji se dobija gledajući filmove Majid Majidija je uronjenost u novi svet, osećaj opipljivosti čak i prostora između slika, osećaj stvarnosti, i zapanjujuće dubine.

Beed-e majnoon, silazi na dno okeana tragične ljudske prirode, odslikava izgubljenost u mraku egzistencije, propuštenih šansi, života provedenog u čauri, iz koje se izlazi kratkotrajno, tako da se postiže jak efekat viđenja propuštenog, upoređenja mraka i svetlosti. Film, dakle, ne prikazuje samo izgubljenog lika o kom mi kontempliramo; izgubljenost i tragičnost se ovde mnogo dublje prikazuje tako što režiser dozvoljava glavnom liku da doživi trenutak osvetljenja, shvatanja onoga što bi mi trebalo videti i bez da on to shvati, i tako postiže apsolutno uspešan efekat. Saživljavamo se mnogo više sa patnjom protagoniste, doživljavamo kontrast mira i razbuktavanja patnje.

Glavni lik, je slepi univerzitetski profesor u četrdesetim godinama. Tih, kao i slep. Živi povučenim, skromnim životom sa ženom, majkom i malom kćeri, dok, jednog dana ne sazna da je oboleo od raka. Film tako i počinje, crno platno, i njegov glas koji postavlja pitanja koja postavlja svako ko se nađe u njegovoj situaciji, suočen sa jezom smrti koja se približava... 

 Ubrzo nakon ovakvog uvoda, vidimo Jusefa kako piše pismo Bogu, govori o malom raju u kom je živeo, u raju u kom je bio zadovoljan, iako mu je uskraćeno da vidi sve njegove čari i moli ga da mu ne oduzima ono malo života što ima. Mi već tada osećamo, da to što Jusef naziva rajem, i nije neki raj, Jusef izgleda kao propao, nesrećan čovek, koji od svega dobija na kašičicu, ali je pomiren sa tim na rezigniran način. Ovaj Jusefov raj izgleda kao jedan dubok san ravnodušnosti prema svemu, prepuštenosti slučaju, raj neodgovornosti i svaljivanja izabiranja svih životnih odluka okolnostima u kojima se nalazi. Jusef izgleda kao čovek koji je odustao od života, ali u kom ima još od njega, tihog, tinjanja vatre, tek toliko da se ne ugasi... inače bi se ubio, zar ne?

Kroz film dolazi do razbuktavanja te vatre, kada Jusef sazna da je tumor iza oka benigni i da je moguća operacija očiju koja će mu povratiti vid.

Jusef konačno opet vidi, posle više od trideset godina. On je šokiran lepotom i srećom koja ga je zadesila. Upija sve, skače kao malo dete... do trenutka kada se vraća u Iran... i shvati da nikoga ne prepoznaje... i da se zaljubio u mladu lepoticu koja nije njegova žena.

Po prvi put uhvaćen u čari vizeulne lepote, on, slabašno biće, ne uspeva da se odupre svemu onome na šta je čovek koji je ceo život video, navikao. Čovek koji je ceo život video je video dovoljno lepota, njegove oči su birale sve oko njega, sve što ga okružuje. Jusef se odjednom nalazi u stranom svetu, on oseća da njegov život, nije njegov... da sve što ima, nije birao on, nego njegovo slepilo. Jusef, suočen sa ogromnim etičkim dilemama, postaje još bedniji i izgubljeniji nego pre... On se vuče ulicama Teherana, njegova odeća izražava svu bedu i izgubljenost njegovog bića, on ne može podneti novi život koji je na njemu, a koji ne može iskusiti zbog obaveza koje ima prema onom starom... Previše ga privlači sjaj i šarenilo, on je rastrzan, polako pada u ludilo.... i zaboravlja da bude zahvalan na onome što ima, a šta ne može promeniti... on baca sve svoje knjige u maleno jezerce koje ima u dvorištu, žena sa detetom ga napušta, majka mu je na samrti od bola koji joj priređuje... On baca sve, sve što je radio do tada, čak i pismo koje je uputio Bogu moleći ga za goli život. 

Ipak, gledajući film, ne možemo da ga osuđujemo. Glavni lik je preslab da podnese situaciju koja ga je snašla. On nije razvio dovoljno vrlina koje bi ga učinile čvrstim pred svim radostima, strastima i lepotama života... javlja nam se i misao, da nisu vrline nastale onda kada je čovek postao svestan svoje prolaznosti i neizdržive patnje koju ona donosi... svih neproživljenih života, uloga, ljubavi... čovek, ne može imati sve.. zašto onda ne bi imao vrlinu... koja dozvoljava da se ovaj, jedan jedini život, proživi sa dostojanstvom, i sa minimalnom dozom očaja koji donosi ono što može biti samo proživljeno na jedan način.... Vrlina, kao lek i uvek pravi izbor.. oko kog se svi slažu.. ona koja ima večnu vrednost, koja je neuporedivno vrednija od svih zadovoljstava, strasti, glumačkog života neodgovornosti... 

Jusef, onaj koji je voleo i brinuo se za svoju porodicu, čija briga otvara film, upravo zbog brige za drugoga a pred nepreglednošću novih mogućnosti, i gubi svoj razum. Vrlina mu nije dovoljna, kod njega je došlo do eksplozije moralne brane pred iznenadnom svetlošću lepota kojima je zaslepljen... no, na kraju, dolazimo do nečega što bi se moglo nazvati razrešenjem, i Jusefovim prihvatanjem same srži života, gledajući njegove drhtave ruke. Za to, pogledajte sami film :)