Spuštanje niz planinu

 Jeste li nekada primetili da vam u san dođe neki simbol a onda počne da se javlja u stvarnosti na različite načine, kroz neku rečenicu koju čujete odlomljenu iz razgovora dva stranca pored kojih prolazite, u knjizi koju čitate, u filmu koji gledate?

Onda pomislite da vam univerzum šalje neku poruku ili da ste vi sami ti koji ste počeli da obraćate pažnju - baš na taj simbol, baš u to vreme, jer taj simbol, kao dobro zatvorena školjka, sadrži u sebi neku poruku koju ćete polagano da istražujete i otvarate dok vas ne zaseni bljeskom u trenutku otvaranja, u trenutku kad sve postane jasno. 

Jung je bio svestan ovog fenomena i nazvao ga sinhronicitet. 

Ono što mene ovih dana zbunjuje, što sanjam i što me tera da ga primećujem je pojam spuštanja niz planinu i to po snegu i ledu. 

Nord, Spuštanje niz planinu

Posle nekoliko snova gde je glavna stvar ovakvo spuštanje, slučajno gledam film Nord (2009), gde je glavni lik depresivni tridesetogodišnjak Jomar, koji je posle nervnog sloma napustio karijeru veoma uspešnog skijaša i naselio se daleko od tadašnjeg doma da radi kao čuvar zabačenog, mini ski parka.
U filmu vidimo da je u tom gradiću gde sada radi prethodno bio smešten u mentalnoj instituciji i da je posao neka vrsta rehabilitacije. On ne želi da bude na tom poslu, i dalje je depresivan i žudi za tim da se vrati u bolnicu gde je toplo, drugi brinu o njemu i može da igra ping pong.
Priča dobija preokret kada Jomar saznaje da ima dete. Tu počinje njegovo lagano odleđivanje koje se dešava uporedo sa polaganim završetkom zime. On kreće na put ka svojoj odgovornosti i odrastanju tj. bivanju ocem, onog koji je stvoritelj i koji je odgovoran za ono što je stvorio. Put ide sporo kroz sneg i led, Jomar je prepun strahova i kao da odlaže trenutak kada će da stigne do sebe i svog spoljašnjeg i unutrašnjeg cilja. Na svom putu on sreće razne ljude, ulazi u njihove priče i sakuplja hrabrost za proboj iz svoje ljušture. A onda, odjednom, vidimo ga na vrhu planine, planina je ogromna, on, po prvi put posle dugog vremena na nogama ima skije i sprema se da uradi ponovo ono u čemu je najbolji, za šta se pripremao celog života, za skijanje i spuštanje do cilja. On kreće i u isto vreme lagano kao pero a brzo kao ptica se spušta niz nepreglednu nizbrdicu i staje tačno ispred onoga što je malo, nežno i tek treba da poraste, pred njegovu dušu ili pred njegovo dete, svejedno je.

Nord, Prvi susret

Danas, listam Zabavnik i stižem do dela gde se objavljuju kratke priče. Vidim - Čehov, i nacrtan par koji se sanka. Odjednom se vraćam deset godina unazad i čujem reči mog oca koji je umro ubrzo nakon toga, koji kaže da su samo četiri reči u jednoj Čehovljevoj priči prelepo prikazale ljubav - dok su leteli sankama u nedođiju, momak je prošaputao "Ja Vas volim, Nađa!"
Odmah sam znala da to mora da je ta priča, i da je došlo vreme da je pročitam. Sledi samo odlomak koji prikazuje hrabrost za život. Nađenka pristaje da veruje, da zažmuri i da se preda.

"Stojimo na visokom bregu. Od naših nogu pa do same zemlje pruža se strma ravan u kojoj se sunce ogleda kao u ogledalu. Kraj nas su male sanke, tapacirane otvorenocrvenom čojom.
- Da se spustimo dole, Nadežda Petrovna? - molim ja. - Samo jedanput! Verujte mi, ostaćemo čitavi i nepovređeni.
Ali, Nađenka se plaši. Sav prostor od njenih malih kaljača do kraja ledenog brega izgleda joj kao strašna, beskrajno duboka provalija. Čim ja samo ponudim da sedne u sanke, ona umire od straha i prestaje da diše kad gleda dole; ali šta će biti ako reskira da se surva u provaliju? Umreće, poludeće.
- Preklinjem Vas! - kažem ja. - Ne treba se plašiti! Znajte, to je malodušnost, kukavičluk!
Nađenka najzad popušta i ja joj po licu vidim da ona popušta pred opasnošću po život. Ja je smeštam bledu, uzdrhtalu u sanke, obavijam je rukom i mi se zajedno survavamo u bezdan.
Sanke lete kao strela. Presecani vazduh šiba u lice, hukće, zviždi u ušima, seče bolno, štipa od gneva, hoće da smakne glavu s ramena. Od pritiska vetra nemamo snage da dišemo.
Izgleda da nas je sam đavo zagrlio kandžama i uz huku vuče u pakao. Sve oko nas sliva se u jednu dugu prugu koja naglo juri... Gle, još trenut samo i mi ćemo, izgleda, propasti.
-Ja Vas volim, Nađa! - kažem ja poluglasno."

Nađa je naivna i stidljiva devojka, i ona nije sigurna da li je momak sa kojim se spustila sankama stvarno rekao da je voli. Ne sme da ga pita od stida pa ubzro sramežljivo predlaže, iako je i dalje strah spuštanja niz brdo, da se spuste još jednom, pa još jednom, pa još jednom, samo da bi opet, iznova i iznova čula te magične reči "Ja Vas volim, Nađenka!"

I Nađenka i Jomar su zažmurili i počeli svoj spust niz sneg.