Hajdeger, pobačaj strepnje u strah
"Konačnost čovekova nije svojstvena njegovoj suštini. Ova izražava našu zavisnost od jedne suštine u kojoj je svekolika konačnost suštinski odstranjena i pobeđena. Međutim, u očima Hajdegera, shema koju nam predlaže religiozni dogmatizam predstavlja upravo trijumf neautentične misli, jer zar ideja Boga kojoj se pribegava da bi se u njoj našao oslonac nije u stvari oruđe jednog bekstva pred strepnjom?
Strepnja je, kao što smo videli, rođena direktno iz konačnosti čoveka kao bića-u-svetu, koje je uhvaćeno tu i koje upražnjava projekat. Međutim, čoveku nije ništa teže podnošljivo nego atmosfera strepnje. Da bi se izbeglo svim zlima koji iz nje proizlaze, sve stratageme biće isprobane. Jedna od najklasičnijih koje su praktikovane jeste da se strepnja pobaci u strah. Da bi se to dogodilo, dovoljno je da se ovoj uskrati njena anonimnost, skrećući je na neki određeni predmet. Odatle izmišljanje raznih božanstava.
Čim čovečanstvo postaje svesno strepnje, ono instinktivno zaziva bogove kako bi se njih plašili. Oni su prve mašine za isterivanje mučnine. A potom, stvoreni od čoveka da bi ovaj odagnao svoj prirodni jad, oni će, uskoro, biti podvrgnuti drugoj etapi ovog utešnog dijalektiziranja, gde se radi na tome da se bogovi učine blagonaklonim ili, bar, bezopasnim.
Za Lukrecija to će biti, na primer, lepa, indiferentna bića, daleki gosti međusvetova, van našeg domašaja, kao što smo mi van njihovog. I tako će izvorna strepnja, nakon što je jednom pretvorena u strah od bogova, iščeznuti njihovim uklanjanjem.
Ni hrišćanska misao nije ništa manje utešna u svojim redukcijama. Pod neprikosnovenom moći "gospodara prirode" što su ih izmislili Stari mučenici ona otkriva božje očinstvo, tako privlačno da je izgnanstvo čovekovo, već odavno, nadoknađeno jedenim spasonosnim iskupjenjem. Najzad, za filozofa ideja Boga oslobađa čoveka apsolutne strepnje pokazujući da je, bar negde, konačnost prevladana. Međutim, odlučna svest odriče se odbrambene strategije."
Žan Bofre, Uvod u filozofije egzistencije, Bigz, Beograd, 1977., str. 76.
Strepnja je, kao što smo videli, rođena direktno iz konačnosti čoveka kao bića-u-svetu, koje je uhvaćeno tu i koje upražnjava projekat. Međutim, čoveku nije ništa teže podnošljivo nego atmosfera strepnje. Da bi se izbeglo svim zlima koji iz nje proizlaze, sve stratageme biće isprobane. Jedna od najklasičnijih koje su praktikovane jeste da se strepnja pobaci u strah. Da bi se to dogodilo, dovoljno je da se ovoj uskrati njena anonimnost, skrećući je na neki određeni predmet. Odatle izmišljanje raznih božanstava.
Čim čovečanstvo postaje svesno strepnje, ono instinktivno zaziva bogove kako bi se njih plašili. Oni su prve mašine za isterivanje mučnine. A potom, stvoreni od čoveka da bi ovaj odagnao svoj prirodni jad, oni će, uskoro, biti podvrgnuti drugoj etapi ovog utešnog dijalektiziranja, gde se radi na tome da se bogovi učine blagonaklonim ili, bar, bezopasnim.
Za Lukrecija to će biti, na primer, lepa, indiferentna bića, daleki gosti međusvetova, van našeg domašaja, kao što smo mi van njihovog. I tako će izvorna strepnja, nakon što je jednom pretvorena u strah od bogova, iščeznuti njihovim uklanjanjem.
Ni hrišćanska misao nije ništa manje utešna u svojim redukcijama. Pod neprikosnovenom moći "gospodara prirode" što su ih izmislili Stari mučenici ona otkriva božje očinstvo, tako privlačno da je izgnanstvo čovekovo, već odavno, nadoknađeno jedenim spasonosnim iskupjenjem. Najzad, za filozofa ideja Boga oslobađa čoveka apsolutne strepnje pokazujući da je, bar negde, konačnost prevladana. Međutim, odlučna svest odriče se odbrambene strategije."
Žan Bofre, Uvod u filozofije egzistencije, Bigz, Beograd, 1977., str. 76.
Коментари
Постави коментар