Hajdeger i strepnja

"Opšte je mesto, i religija i filozofija su to zapazile, da čovek po svom rođenju nije na visini svoje istine. On je najpre zatočenik platoničarske pećine, igračka paskalovske razonode, nosilac onoga što će Spinoza nazvati spoznajom najniže vrste. Daleko od toga da se odmah rađa sa autentičnom spoznajom svog stanja, čovek u početku luta lavirintom svoje vlastite sudbine. Hajdeger prisvaja ovu primedbu, određujući biće-u-svetu na njegovom početku kao zapalost (Verfallen) u neautenitično.
Izgubljen u svojoj svakodnevnoj brižljivosti, zabavljan promašajima sa kojima mora da se suočava, čovek mahinalno prima svoja životna pravila disciplinovano, što se sastoji od jednog anonimnog konformizma: odatle diktatura onog Neko. (...)

Ako je ipak ispravno videti u biću-u-svetu tri osnovna vida - Verstehen (razjašnjenje svojih vlasititih mogućnosti*), Geworfenheit (bačenost**) i Verfallen (zapalost) - tako da se ovo može definisati kao projekt koga karakteriše jedno već i jedna zapalost, valja takođe primetiti da se ova tri vida ne susreću na istom planu.
Prva dva su suštinski sadržana u ljudskoj prirodi. Treći, međutim, ne poseduje istu nepromenljivost. On nije neizlečiv.
Čovek se u svom izvornom padu može izbaviti tog pada jasnim sećanjem svog stanja. "Neautentičnost krije u sebi jednu moguću autentičnost."
To da je čovek zapao događa se često, čak redovno, ali ne po strogoj nužnosti, niti pak definitivno. Što se tiče sredstva za spasavanje, ono je u našim rukama. "Dođi k sebi... probudi se!" Hajdeger ponavlja opomene Marka Aurelija.
Ali, ono što ovde zvoni na buđenje nije inteligencija, nego, pre svega, jedno osećanje: osećanje strepnje.
Da je čovek izložen strepnji, to je činjenica. Ponekad nam se ona javlja poput talasa koji se polako penje.
U tom momentu naglo gubimo oslonce na koje smo verovali da možemo da računamo. Čovek od glave do pete biva prožet osećanjem tog neobjašnjivog nedostatka, koji za posledicu ima izvesnu radikalnu bezavičajnost čovekovu. Međutim, ova bezavičajnost ima značaj jednog suštinskog otkrivanja. Ono što nam se u strepnji otkriva jeste nepostojanost našeg prvobitnog stanja, stvarnog stanja koje nam je urođeno. U katastrofi jednog totalnog potopa jedino što preostaje jeste zaprepašćenost usled jednog "naći se tu" ("se trouver la") - ovo neobjašnjivo opiranje Dasein samom sebi umesto da se kaže, na kraju krajeva: a zašto ne apsolutno ništavilo.
Međutim, ovo osećanje koje nas potresa do srži biće, takođe, ono koje će nas istrgnuti iz banalnosti i ispraznosti svakodnevnog života.
Strepnja, govorio je Kjerkegor, pročišćava dušu izbacujući iz nje svekoliku niskost. 
U "jasnoj noći" strepnje, reći će Hajdeger, naš život, potčinjen diktaturi onog Neko, otuđen tokom tekućih poslova, radikalno odvojen od svog osnovnog smisla, ponovo zadobija svoju izgubljenu autentičnost.
Potrebno je da čovek postane sposoban da se odlučno suoči sa istinom svog stanja da bi mogao podneti dalje i njeno razrešenje i tu istinu u svim svojim poduhvatima. Tek po tu cenu on će autentično biti čovek. U suprotnom, biće to samo jedna lopta koju prilike ćudljivo bacaju tamo-amo.
Dakle, spas čovekov ide preko strepnje."
Žan Bofre, Uvod u filozofije egzistencije, Bigz, Beograd, 1977., str. 62.

*Verstehen: "Napor da se bude u skladu sa samim sobom, na osi svoje mogućnosti. Verstehen - razumeti - znači suštinski objasniti sebe kao mogućnost."
** Geworfenheit: "Iznenadno osećanje da se nalazimo tu a da ništa pri tom nismo mogli da izmenimo."