"Na zidu postoji bela rupa - ogledalo. To je zamka. Znam da ću uskoro dopustiti da se u nju uhvatim. I to se desilo. Siva stvar se upravo pojavila u ogledalu. Približavam se i gledam je, ne mogu više da odem.
To je odraz mog lica. Često, u tim izgubljenim danima, ostajem da ga posmatram. Ništa ne razumem na tom licu. Lica drugih imaju smisao. Moje nema. Ne mogu čak da odlučim da li je lepo ili ružno. Mislim da je ružno, jer su mi to rekli. Ali to me ne pogađa. U suštini, čak me vređa to što mu mogu pripisivati takva svojstva, kao da se lepim ili ružnim nazivaju grudva zemlje ili veliki komad stene.
Postoji ipak nešto iznad mekih delova obraza, povrh čela, što je lepo videti: to je taj lepi crveni plamen koji pozlaćuje moju lobanju - moja kosa. To je prijatno gledati. To je barem jasna boja: zadovoljan sam što sam riđ. Tu je, u ogledalu, ističe se, sija. Još imam sreće: da mi čelo nosi jednu od onih tamnih griva, neodređene boje između kestenjaste i plave, lice bi mi se izgubilo u neodređenosti, od njega bi me hvatala vrtoglavica.
Pogled mi silazi lagano, s dosadom, na to čelo, na te obraze: ne sreće ništa čvrsto, upada u pesak. Očigledno, tu su: nos, oči, usta, ali sve to nema smisla, čak ni ljudskog izraza. Međutim, Ani i Velin su smatrali da imam živahan izgled; moguće je da sam se suviše navikao na svoje lice. Moja tetka Bižoa govorila mi je kad sam bio mali: "Ako se predugo gledaš u ogledalu, videćeš u njemu majmuna". Mora da sam se još duže ogledao: to što vidim znatno je ispod majmuna, na ivici biljnog sveta, na stepenu polipa. To živi, ne kažem da ne živi: ali Ani nije mislila na taj život: vidim lagane drhtaje, vidim otužno meso koje se rascvetava i neusiljeno treperi. Naročito su oči, iz tako velike blizine, užasne. Staklaste su, meke, slepe, oivičene crvenim - reklo bi se riblja krljušt.
Svom svojom težinom se oslanjam na rub od fajanse, približavam lice ogledalu sve dok ga ne dodirnem. Oči, nos i usta iščezavaju: ne ostaje više ništa ljudsko. Mrke bore sa svake strane grozničave otekline usana, pukotine, krtičnjaci. Svilenkasto belo paperje prostire se po velikim padinama obraza, dve dlake štrče iz nozdrva: to je reljefna geografska karta. A, uprkos svemu, taj Mesečev svet mi je blizak. Ne mogu da kažem da prepoznajem njegove pojedinosti. Ali celina ostavlja na mene utisak već viđenog od kojeg se kočim: lagano klizim u san.
Želeo bih da dođem k sebi: neki živ i oštar osećaj bi me oslobodio. Pritiskam svoju levu šaku na obraz, vučem kožu; kreveljim se u sebi. Čitava polovina mog lica popušta, leva polovina usta se grči i nadima otkrivajući jedan zub, očna duplja pokazuje belu očnu jabučicu, ružičasato i krvavo meso. Nisam to tražio: ništa jako, ništa novo; mekano, neodređeno, već viđeno! Zapadam u san otvorenih očiju, a lice već raste, buja u ogledalu, to je ogroman bledi krug koji klizi u svetlosti...
Naglo se budim zato što gubim ravnotežu. Ponovo se, još sav ošamućen, nalazim na stolici koju sam opkoračio. Da li drugi ljudi s toliko muke sude o svom licu? Čini mi se da svoje vidim kao što osećam svoje telo, potajno i organski. Ali drugi? (...)
Možda je nemoguće razumeti svoje vlasitito lice. Ili je možda to stoga što sam ja usamljen čovek? Ljudi koji žive u društvu naučili su da sebe u ogledalima vide takvima kakvi izgledaju svojim prijateljima. Ja nemam prijatelja: da li je zbog toga moje telo tako nago? Reklo bi se - da, reklo bi se - priroda bez ljudi.
Ništa mi se više ne radi, ne mogu ništa više da činim, osim da čekam noć.
To je odraz mog lica. Često, u tim izgubljenim danima, ostajem da ga posmatram. Ništa ne razumem na tom licu. Lica drugih imaju smisao. Moje nema. Ne mogu čak da odlučim da li je lepo ili ružno. Mislim da je ružno, jer su mi to rekli. Ali to me ne pogađa. U suštini, čak me vređa to što mu mogu pripisivati takva svojstva, kao da se lepim ili ružnim nazivaju grudva zemlje ili veliki komad stene.
Postoji ipak nešto iznad mekih delova obraza, povrh čela, što je lepo videti: to je taj lepi crveni plamen koji pozlaćuje moju lobanju - moja kosa. To je prijatno gledati. To je barem jasna boja: zadovoljan sam što sam riđ. Tu je, u ogledalu, ističe se, sija. Još imam sreće: da mi čelo nosi jednu od onih tamnih griva, neodređene boje između kestenjaste i plave, lice bi mi se izgubilo u neodređenosti, od njega bi me hvatala vrtoglavica.
Pogled mi silazi lagano, s dosadom, na to čelo, na te obraze: ne sreće ništa čvrsto, upada u pesak. Očigledno, tu su: nos, oči, usta, ali sve to nema smisla, čak ni ljudskog izraza. Međutim, Ani i Velin su smatrali da imam živahan izgled; moguće je da sam se suviše navikao na svoje lice. Moja tetka Bižoa govorila mi je kad sam bio mali: "Ako se predugo gledaš u ogledalu, videćeš u njemu majmuna". Mora da sam se još duže ogledao: to što vidim znatno je ispod majmuna, na ivici biljnog sveta, na stepenu polipa. To živi, ne kažem da ne živi: ali Ani nije mislila na taj život: vidim lagane drhtaje, vidim otužno meso koje se rascvetava i neusiljeno treperi. Naročito su oči, iz tako velike blizine, užasne. Staklaste su, meke, slepe, oivičene crvenim - reklo bi se riblja krljušt.
Svom svojom težinom se oslanjam na rub od fajanse, približavam lice ogledalu sve dok ga ne dodirnem. Oči, nos i usta iščezavaju: ne ostaje više ništa ljudsko. Mrke bore sa svake strane grozničave otekline usana, pukotine, krtičnjaci. Svilenkasto belo paperje prostire se po velikim padinama obraza, dve dlake štrče iz nozdrva: to je reljefna geografska karta. A, uprkos svemu, taj Mesečev svet mi je blizak. Ne mogu da kažem da prepoznajem njegove pojedinosti. Ali celina ostavlja na mene utisak već viđenog od kojeg se kočim: lagano klizim u san.
Želeo bih da dođem k sebi: neki živ i oštar osećaj bi me oslobodio. Pritiskam svoju levu šaku na obraz, vučem kožu; kreveljim se u sebi. Čitava polovina mog lica popušta, leva polovina usta se grči i nadima otkrivajući jedan zub, očna duplja pokazuje belu očnu jabučicu, ružičasato i krvavo meso. Nisam to tražio: ništa jako, ništa novo; mekano, neodređeno, već viđeno! Zapadam u san otvorenih očiju, a lice već raste, buja u ogledalu, to je ogroman bledi krug koji klizi u svetlosti...
Naglo se budim zato što gubim ravnotežu. Ponovo se, još sav ošamućen, nalazim na stolici koju sam opkoračio. Da li drugi ljudi s toliko muke sude o svom licu? Čini mi se da svoje vidim kao što osećam svoje telo, potajno i organski. Ali drugi? (...)
Možda je nemoguće razumeti svoje vlasitito lice. Ili je možda to stoga što sam ja usamljen čovek? Ljudi koji žive u društvu naučili su da sebe u ogledalima vide takvima kakvi izgledaju svojim prijateljima. Ja nemam prijatelja: da li je zbog toga moje telo tako nago? Reklo bi se - da, reklo bi se - priroda bez ljudi.
Ništa mi se više ne radi, ne mogu ništa više da činim, osim da čekam noć.
Pola šest
To ne ide. Nikako ne ide: spopada me to gađenje, Mučnina."
Žan-Pol Sartr, "Mučnina", Biblioteka Vijesti, str. 29.
Коментари
Постави коментар