Dobrodošla u Ameriku - Linda Bustrem Knausgor

Ušli smo u misli jedne jedanaestogodišnje devojčice koja je, naizgled svojom voljom, prestala da priča. 

Svet u jedanaest godina je nedovoljno poznat da bi se razaznalo koliki uticaj imamo na njega. 

Ova devojčica misli da je ubila svog oca samo zato što je želela njegovu smrt. Kada je otac umro, devojčica je prestala da govori. Kao razlog navodi to što "sam znala da mogu da ukočim rast time što ću progovoriti. A ovako je rast imao oko sebe neograničen prostor i ništa mu nije stajalo na putu."

Iako je čin ubistva uradila u sprezi sa Bogom jer se Bogu molila za očevu smrt pa to savezništvo možemo da čitamo kao nešto pozitivno u njenom razmišljanju, jer, Bog je dobar - ipak je razdire osećaj krivice jer je sa ovog sveta sklonila čoveka koji smeta. Sa druge strane, ovaj osećaj krivice naznačava da je onaj koji joj je pomogao - Bog - zao, a ako je Bog zao, i svet je zao, a u zlom svetu ne vredi da se živi. Tu se, dakle, javlja rascep, dilema, razmišljanje, što nije loša stvar jer daje nadu u razrešenje, nadu da ćutanje neće biti večno.

Iz romana naslućujemo da je priroda smetnje i "ubistva" bila ta što je otac odjednom postao psihički bolestan. Njegova bolest je srušila i ne samo srušila nego nije dozvoljavala da se izgradi novi dom za okrnjenu porodicu u kojoj su ostali majka, kćerka i sin, konstantno ih proganjajući i uznemiravajući.

Majka sve ovo iz ugla devojčice podnosi apsolutno savršeno. Puna je života, presrećna, jaka kao stena. Čak i dok je otac bio živ ona nije padala ni posustajala. 

Jedina stvar koja uzdrmava majku je što devojčica ne govori. Devojčica želi da majka bude srećna pa nam je čudno zašto onda ne govori zarad majčine sreće.

Odgovor bih potražila u pročišćenju. Čini mi se kao da je ćutnja ono što vraća oca u život i tera ga da se suoči sa majkom koja kao da ignoriše sve u vezi sa njim. U romanu vidimo da se otac obraća devojčici i podržava je u njenoj ćutnji, daje joj snagu i savete kako da se odnosi prema onima koji pokušavaju da je nateraju da progovori. Devojčica preuzima ulogu ludog oca i pokušava da njihovoj porodičnoj drami da srećan kraj - kroz ozdravljenje. Kada bi videla da je to moguće, oslobodila bi se krivice za očevu smrt prepisujući njemu odgovornost da ih nije dovoljno voleo da prekine sa ludilom i ponovo poveže porodicu končićima sreće. Njoj će to uspeti, možda jer je zaista čista duša puna ljubavi koja može da pobedi bolest snagom volje ili će joj uspeti jer uopšte nije ni bila bolesna od početka pa joj je bilo lako da "ozdravi" a ovaj mali psiho-eksperiment je očistio od krivice. Ili samo želi da ocu oda počast. Njihov dom je preglasan, a ona bi da unese malo tišine i saosećanja u njega. Ili joj samo treba tišina da bi čula sebe i razrešila sve ono nejasno što tako mala ne može sebi da razjasni.

Za čudo, od majke se očekivalo da će pokušavati da izleči dete pa makar i na silu, ali ona ju je puštala i prihvatala kakva god da je i beskrajno volela. Da je postupila drugačije, mislim da bi se roman završio tragično. Prihvatanje i ljubav od strane majke su učinile misao o sopstvenoj smrti devojčice kao nepravednost prema dobroj majci koja je često u romanu okarakterisana kao svetlost.

Ja je zamišljam plave kose, jedrog tela, nasmejanu, onu koja se ne plaši da uzme šta hoće, koja radi ono što je ispunjava, koja uživa u svemu i koja voli a njihov dom večnu igraonicu i večnu radost.

Devojčicin mrak kao da pokušava da sve ovo malo spusti na zemlju. Da li zbog započetog ludila i nemogućnosti da se uživa u svemu ovome zbog osećaja krivice ili je "porodica svetlosti" nešto što je stvarno neprirodno u situaciji kada je jedan član bolestan i zaključan u ustanovi a onda i pokojni?  

Otuda i naziv - Dobrodošla u Ameriku. Amerika je zemlja mogućnosti, sreće, ispunjenja. Devojčici sve ovo zvuči ironično, ona ove reči vidi prvo kroz sećanje na predstavu u kojoj je njena majka glumila kip slobode, pao, uništen, pohaban, koji ih izgovara, a onda ih čuje od već mrtvog oca. On je ostavljen sam, bolestan a oni su nastavili dalje. Devojčica želi da sve to preraste, ona se vratila na stadijum bebe i želi brzo da raste da dostigne sebe, želi da ostavi iza sebe umorne, siromašne, šćućurene, nesrećne, beskućnike... I zbunjena je zbog svega toga. A najpoštenije kada se nalazimo u zbunjenosti je da ćutimo.

Možda je rešenje negde na sredini između svetlosti i tame. Tama odaje počast ocu a svetlost je tu kao ljubav i praštanje onoj nezasitoj života koja ljubavlju nije mogla da izleči ono što je priroda zgužvala i uništila ali je ljubavlju mogla da spasi svoju malu, nežnu i dobru kćer.