Niče o vedrini

Odlomak iz dela "Šopenhauer kao vaspitač"

„Postoje, naime, dve vrlo različite vrste vedrine. Istinski mislilac razvedrava i okrepljuje uvek, bilo da izražava svoju zbilju ili svoju šalu, svoj ljudski uvid ili svoj božanski obzir; bez mrzovoljnih kretnji, drhtavih ruku, nesigurnih očiju, već siguran i jednostavan, s hrabrošću i snagom, možda ponešto viteški i tvrd, no u svakom slučaju kao pobednik: i baš to je ono što najdublje i najpotpunije razvedrava – videti pobedničkog boga pored svih onih nemanih koje je savladao.
Vedrina, naprotiv, kakvu zatičemo kod osrednjih pisaca i nakrivo nasađenih mislilaca, ponekog od nas, pri čitanju, ožalošćuje: kao što sam to npr. osetio kod Štrausove vedrine. Čovek se redovno stidi da ima takve vedre savremenike, jer oni kod potomstva sramote vreme i nadljude u njemu. Takvi vedritelji uopšte ne vide patnje i nemani za koje tvrde da ih kao mislioci vide i da se bore protiv njih; a njihova vedrina izaziva neraspoloženje zato što obmanjuje; jer ona želi da navede na verovanje da je ovde izvojevana pobeda.

U suštini, naime, vedrina postoji samo tamo gde postoji pobeda; a to važi kako za dela istinskih mislilaca tako i za svako umetničko delo. Ma koliko sadržaj bio užasan i ozbiljan, kakav je upravo problem života: delo će samo onda delovati teško i mučno ako su polumislilac i poluumetnik nad njim raširili maglu svoje nedovoljnosti, dok čoveku ne može pripasti ništa veselije i bolje nego da bude blizu jednom od onih pobednika koji, pošto su mislili o onome što je najdublje, moraju voleti upravo ono što je najživotnije i koji se kao mudraci na kraju priklanjaju lepome. Oni govore stvarno, ne zamuckuju i ne podražavaju druge brbljajući; kreću se i žive stvarno, a ne s neprijatnom maskom na licu, kao što inače ljudi običavaju da žive: zbog čega se u njihovoj blizini zaista osećamo ljudski i prirodno, pa bismo kao Gete hteli da uzviknemo: „Koliko su živa bića divna i prekrasna! Koliko saobrazna svojoj prirodi, koliko istinita, koliko bivstvujuća!“ “

Fridrih Niče, "Nesavremena razmatranja", Plato, Beograd, 2006., str. 158

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Niče - O tri preobražaja

O tri preobražaja Otkriću vam tri preobražaja duha: kako se duh pretvara u kamilu, a kamila u lava, i naposletku lav u dete. Mnogo teškog ima za duh, za jaki duh, duh voljan da nosi, koji je pun strahopoštovanja: njegova jakost ište ono što je teško, i što je najteže. Šta je teško? tako pita duh voljan da nosi, i to pitajući pada na kolena, kao kamila, i želi da ga dobro natovare. Šta je najteže, recite mi, heroji? tako pita duh voljan da nosi, - da bih to uzeo na sebe te da uživam u svojoj jačini. Zar nije ovo: poniziti se, da bi se nanelo bola svojoj oholosti? Pustiti svoju ludost da blista, i time se izrugivati svojoj mudrosti? Ili je ovo: rastaviti se od svoga dela kad slavi pobedu? Penjati se na vrletne bregove i iskušavati iskušitlja? Ili je ovo: hraniti se žarom i travom saznanja a istine radi trpeti glad u duši? Ili je ovo: biti bolestan a bolničare ne primiti, ni drugovati sa gluhima koji nikad ne mogu čuti šta hoćeš? Ili je ovo: zagaziti u prljavu vodu ako je to voda istine,
Прикажи све

Šopenhauer o čistom saznanju, Metafizika lepog

„Samo tako nastaje, sa čistim subjektom, čisti objekat, to jest potpuna manifestacija volje koja se pojavljuje u posmatranom objektu. Ta manifestacija baš i jeste (platonska) ideja objekta. No shvatanje jedne takve ideje zahteva da ja, pri posmatranju kakvog objekta, apstrahujem od njegovog mesta, u vremenu i prostoru, a time i od njegove individualnosti. Jer to mesto, koje je vazda određeno zakonom kauzalnosti, jeste ono što taj objekat stavlja u kakav bilo odnos prema meni, kao individui: otuda objekt postaje idejom samo ako se odstrani mesto, a ja, baš time, čistim subjektom saznanja. Zbog toga svaka slika, već time što prolazan trenutak zauvek fiksira i tako ga istrže iz vremena, ne daje individualno, nego ideju, ono što je trajno u svim promenama. Ali da bi se izvršila ona nužna promena u subjektu i objektu uslov je ne samo da se mož saznanja oslobodi od svoje prvobitne službe i da bude potpuno prepuštena sama sebi, nego i da i dalje dejstvuje punom svojom energijom, i pored t
Прикажи све

Niče - O putu stvaraoca

Hoćeš li, brate, poći u samoću? Hoćeš li potražiti put k sebi samome? Zastani još malo, i počuj me. "Ko traži taj se lako i sam izgubi. Svako je usamljivanje zločin": tako kaže stado. A ti si dugo pripadao stadu. Glas stada još odjekuje u tebi. Čak i kad budeš govorio: "ja nemam više istu savest koju i vi", biće u tome tužbe i bola. A vidiš, još i taj bol rodila je ona ista savest: i poslednji odblesak te savesti plamti još na tvojoj turobnosti. Ti bi hteo da pođeš putem svoje turobnosti kao putem k tebi samome? Pokaži mi da li imaš prava na nj, i pokaži mi snagu koja ti stoji na raspoloženju. Jesi li ti jedna nova snaga, i jedno novo pravo? Jesi li ti jedan prvi pokret? Jedan početak koji se kotrlja iz sebe sama? Da li umeš zvezde prisiliti da se oko tebe okreću? Ah, koliko ima pohlepnih za vasionom! Koliko ima grčevitog usijavanja sujetnih! Dokaži mi da ti nisi pohlepan, nisi sujetan! Ah, ima toliko velikih misli koje čine isto što i mehovi: nadahnjuju, i
Прикажи све