Jung – O razvoju ličnosti

 “Ličnost predstavlja najviše ostvarenje urođene osobenosti posebnog živog bića. Ličnost je delo najviše životne hrabrosti, apsolutne potvrde individualnog postojanja i najuspešnijeg prilagođavanja na univerzalnu zadatost, uz najveću moguću slobodu sopstvenog odlučivanja.” 

 “Izreka “mnogo zvanih, malo odabranih”, nigde ne važi kao ovde; jer razvoj ličnosti Iz njenog klicinog zametka do potpune svesnosti predstavlja harizmu (harizma grč.milosni dar, natprirodna duhovna moć pojedinca dobijena božanskom milošću), a istovremeno i prokletstvo; njena prva posledica jeste svesno i neminovno izdvajanje jedinke od nerazličitosi i nesvesnosti gomile. To predstavlja usamljivanje, a za to nema ni kakve utešnije reči. Od toga, takođe, ne oslobađa nikakvo uspešno prilagođavanje ili glatko uklapanje u postojeći poredak, nikakva porodica, nikakvo društvo i nikakav položaj. Razvoj ličnosti je takva sreća da se ona samo skupo može platiti. Ko najviše govori o razvijanju ličnosti, najmanje misli na posledice koje, same po sebi, već uplaše slabije duhove.

 Razvoj ličnosti, međutim, znači više nego samo strahovanje od abnormalnih izroda ili od usamljivanja. On takođe znači: vernost sopstvenom zakonu.

 Za reč vernost ovde bih najradije koristio grčku reč Novog zaveta, pi otis, koja se pogrešno prevodi sa „verovanje“. Ona znači, zapravo, poverenje, odnosno lojalnost punu poverenja. Vernost sopstvenom zakonu predstavlja poverenje u ovaj zaklon, lojalnu istrajnost i nadanje puno poverenja, dakle, stav kakav treba da ima religiozni čovek prema Bogu. I ovde sada postaje jasno kako iz pozadine našeg problema izranja užasno sudbonosna dilema: ličnost se ne može nikad razviti, a da se svesno i svesnom moralnom odlukom ne izabere sopstveni put. Ne samo kauzalni motiv, nužda, nego i svesna moralna odluka mora dati svoju snagu procesu razvoja ličnosti. Ako nedostaje prvo, nužda, onda bi takozvani razvoj značio samo akrobatiku volje; ako nedostaje drugo, svesna odluka, razvoj bi tako ostao zaglavljen u mutnom, nesvesnom automatizmu. Međutim, čovek se može moralno odlučiti za sopstveni put samo onda kada ga smatra najboljim. Ako bi se bilo koji drugi put smatrao boljim, onda bi se na mesto sopstvene ličnosti onaj izveo i time razvijao. Drugi putevi jesu konvencije moralne, društvene, političke, filozofske i religiozne prirode. Činjenica da konvencije uvek na neki način cvetaju, dokazuje da većina ljudi ne bira sopstveni put, nego konvenciju, i usled toga ne razvija samog sebe, već jednu metodu, i time collectivum na račun sopstvene celovitosti. (...) Stoga verujem u konvenciju kao u kolektivnu neophodnost. Ona je krajnje sredstvo za nuždu ali nikakav ideal, ni u moralnom, ni u religioznom pogledu, jer pokoravanje konvencijama uvek znači odricanje od celovitosti i bekstvo od sopstvenih poslednjih konsekvencija.„"

Jung – "O razvoju ličnosti"