Fedar
Da bi dokazao da je ljubavni zanos izvor najvećega blaženstva, Sokrat izlaže suštinu božanske i ljudske duše ideogramima jednog mita koji se ubraja među najuznesenije stvari Platonova mitotvorstva, a sastoji se u ovom.
Iznad nebeskog svoda neprolaznim i večnim životom žive prava i čista bića, večite ideje. Nemajući ni lika ni boje, one su nevidljive, i zato se ne mogu dokučiti čulima, nego samo umnim razmatranjem.
U taj nadnebeski svet ideja izdiže se Div, bog nad bogovima, kad se šeće ispod nebeskog svoda, a za njim vojska bogova i demona i povorke duša. U tome obilaženju blažene bogove prate duše, jer one tu postoje već pre svoje zemaljske egzistencije, ali samo odabrane duše mogu se za trenutak uzdići sa bogovima u onaj nadnebeski svet, gde se, gledajući ideje, nahrane istinom, pa se vraćaju na svoje mesto.
A koja se duša krivicom uzdodrže - jer svaka je duša snaga sastavljena od uzdodrže i dva nejednaka konja, dobra i loša - napuni zaboravom i zloćom, ona pada na zemlju, i tu u pojavnom svetu provodi svoj zemaljski život. I kad na zemlji ugleda pojavnu lepotu, onda je ta lepota podseća na onu pravu lepotu koju je nekad, u svojoj preegzistenciji, posmatrala u nadnebesju.
To sećanje (anamnesa) negdašnje prave lepote daje duši krila, ispunjava je najplemenitijim zanosom, i tako se u čoveku rađa erotska žudnja za samoprevazilaženjem i za stvaranjem prema obrascu ideje.
Taj kratki sadržaj mita treba dopuniti Platonovim umetničkim opisom subjektivnog utiska koji u čoveku izaziva lepota, i to samo ona, jer "pravednost i razboritost i sve drugo što je dušama dragoceno nemaju nikakva sjaja u zemaljskim prilikama".
"A što se tiče lepote kako je sjajna među onim stvarima: pošto smo sišli amo na zemlju, obuhvatili smo je svojim najoštijim čulom kao lepotu koja najjače sja. Vid nam se, naime, pojavljuje kao najoštrije od telesnih čula... Samo je lepoti palo u deo da je u isti mah najvidljivija i ljubavi najdostijnija.
Ko nije posvećen ili ko je pokvaren, taj odavde ne prodire brzo do same lepote kad posmatra nešto što ovde na zemlji nosi njeno ime. Zato on lepotu ne poštuje kad je gleda, nego, odavši se nasladi, hoće da se sparuje kao četvoronožna životinja... A ko je posvećen... kad primeti bogoliko lice ili telo koje je slika i prilika lepote, on najpre protrne, pa ga obuzme nekakav strah, pa gleda to lice i odaje mu poštu kao bogu; i kad se ne bi bojao da bi se činilo da je suviše pomaman, prinosio bi žrtvu svome voljeniku kao svešteniku kipu i božanstvu; a kad ga sagleda, promeni se kao posle jeze, pa ga obuzme znoj i neobična vatra. Jer, kad kroz svoje oči primi odbleske lepote, koji kao kiša padaju na klice njegova perja, ugreje se. A od te tople kiše rastopi se ono što je oko klice, što se davno od okorelosti stisnulo i smetalo klijanju. Ali kad priteče hrana, tada i nagrezne i počne iz klice izbijati peru cev po celoj površini duše, jer sva je nekada bila pernata. Vri tada sve i ključa, i što oni koji dobivaju zube osećaju za zubima kad im ovi izbijaju, briđenje i bol u desnima, baš to isto oseća i duša onoga kome počne rasti perje. Dok pomstra mladićku lepotu i odraze što od nje dolaze i priitču... ona se nakvasi i ugreje, pa oseti odlahnuće bola i raduje se"
A kad se udalji od lepote, puna je nemira, pati i vene, ali spomen o lepoti donosi joj spokojstvo i olakšanje. Pojavljivanje tih suprotnih osećanja zbunjuje dušu. U svojoj zanesenosti ona ne može da zaspi noću, a danju nigde ne može da se zaustavi; čežnja je goni onamo gde misli da će voljeni lik naći.
U duševnom životu ništa nema takav značaj kao ljubav. Radi leepote, duša zaboravlja roditelje, braću, sestre, srodnike, poznanike, žrtvuje svoju imovinu, sve ostavlja, samo da bude bliže voljenoj ličnosti. Ovo strasno stanje, koje dušu diže u oblast lepote, izaziva četvrtu najblagodarniju vrstu zanosa: erotsku pomamu, i nju je Platon na izvanredan umetnički način opisao. I što je umeo o njoj da kaže ide u najdublje stvari što su ikad o tome rečene."
Dr Miloš Đurić
Iznad nebeskog svoda neprolaznim i večnim životom žive prava i čista bića, večite ideje. Nemajući ni lika ni boje, one su nevidljive, i zato se ne mogu dokučiti čulima, nego samo umnim razmatranjem.
U taj nadnebeski svet ideja izdiže se Div, bog nad bogovima, kad se šeće ispod nebeskog svoda, a za njim vojska bogova i demona i povorke duša. U tome obilaženju blažene bogove prate duše, jer one tu postoje već pre svoje zemaljske egzistencije, ali samo odabrane duše mogu se za trenutak uzdići sa bogovima u onaj nadnebeski svet, gde se, gledajući ideje, nahrane istinom, pa se vraćaju na svoje mesto.
A koja se duša krivicom uzdodrže - jer svaka je duša snaga sastavljena od uzdodrže i dva nejednaka konja, dobra i loša - napuni zaboravom i zloćom, ona pada na zemlju, i tu u pojavnom svetu provodi svoj zemaljski život. I kad na zemlji ugleda pojavnu lepotu, onda je ta lepota podseća na onu pravu lepotu koju je nekad, u svojoj preegzistenciji, posmatrala u nadnebesju.
To sećanje (anamnesa) negdašnje prave lepote daje duši krila, ispunjava je najplemenitijim zanosom, i tako se u čoveku rađa erotska žudnja za samoprevazilaženjem i za stvaranjem prema obrascu ideje.
Taj kratki sadržaj mita treba dopuniti Platonovim umetničkim opisom subjektivnog utiska koji u čoveku izaziva lepota, i to samo ona, jer "pravednost i razboritost i sve drugo što je dušama dragoceno nemaju nikakva sjaja u zemaljskim prilikama".
"A što se tiče lepote kako je sjajna među onim stvarima: pošto smo sišli amo na zemlju, obuhvatili smo je svojim najoštijim čulom kao lepotu koja najjače sja. Vid nam se, naime, pojavljuje kao najoštrije od telesnih čula... Samo je lepoti palo u deo da je u isti mah najvidljivija i ljubavi najdostijnija.
Ko nije posvećen ili ko je pokvaren, taj odavde ne prodire brzo do same lepote kad posmatra nešto što ovde na zemlji nosi njeno ime. Zato on lepotu ne poštuje kad je gleda, nego, odavši se nasladi, hoće da se sparuje kao četvoronožna životinja... A ko je posvećen... kad primeti bogoliko lice ili telo koje je slika i prilika lepote, on najpre protrne, pa ga obuzme nekakav strah, pa gleda to lice i odaje mu poštu kao bogu; i kad se ne bi bojao da bi se činilo da je suviše pomaman, prinosio bi žrtvu svome voljeniku kao svešteniku kipu i božanstvu; a kad ga sagleda, promeni se kao posle jeze, pa ga obuzme znoj i neobična vatra. Jer, kad kroz svoje oči primi odbleske lepote, koji kao kiša padaju na klice njegova perja, ugreje se. A od te tople kiše rastopi se ono što je oko klice, što se davno od okorelosti stisnulo i smetalo klijanju. Ali kad priteče hrana, tada i nagrezne i počne iz klice izbijati peru cev po celoj površini duše, jer sva je nekada bila pernata. Vri tada sve i ključa, i što oni koji dobivaju zube osećaju za zubima kad im ovi izbijaju, briđenje i bol u desnima, baš to isto oseća i duša onoga kome počne rasti perje. Dok pomstra mladićku lepotu i odraze što od nje dolaze i priitču... ona se nakvasi i ugreje, pa oseti odlahnuće bola i raduje se"
A kad se udalji od lepote, puna je nemira, pati i vene, ali spomen o lepoti donosi joj spokojstvo i olakšanje. Pojavljivanje tih suprotnih osećanja zbunjuje dušu. U svojoj zanesenosti ona ne može da zaspi noću, a danju nigde ne može da se zaustavi; čežnja je goni onamo gde misli da će voljeni lik naći.
U duševnom životu ništa nema takav značaj kao ljubav. Radi leepote, duša zaboravlja roditelje, braću, sestre, srodnike, poznanike, žrtvuje svoju imovinu, sve ostavlja, samo da bude bliže voljenoj ličnosti. Ovo strasno stanje, koje dušu diže u oblast lepote, izaziva četvrtu najblagodarniju vrstu zanosa: erotsku pomamu, i nju je Platon na izvanredan umetnički način opisao. I što je umeo o njoj da kaže ide u najdublje stvari što su ikad o tome rečene."
Dr Miloš Đurić
Коментари
Постави коментар