O velikoj čežnji
O dušo moja, naučio sam te da kažeš "danas" kao što se kaže "jednom" i "nekad", i da igraš kolo svoje u letu preko svakog ovde i tu i tamo.
O dušo moja, izbavio sam te iz svih uglova, iščistio te od sve prašine, paučine, i pomrčine.
O dušo moja, sprao sam sa tebe mali stid i vrlinu sitničarsku, i nagovorio te da naga stojiš pred očima sunčevim.
Burom koja se zove "duh" duhnuo sam po uzburkanim valima tvoga jezera; duvom svojim odgonio sam sve oblake, zadavio sam čak i dželata koji se zove "greh".
O dušo moja, dao sam ti pravo, da kažeš Ne kao što to kaže bura, i da kažeš Da kao što vedro nebo govori Da: mirna kao svetlost stojiš ti i prolaziš kroz sred odricanja burnih.
O dušo moja, dao sam ti natrag slobodu nad onim što je stvoreno i nad onim što nije stvoreno: i ima li koga još da poznaje, kao što poznaješ ti, slatko uživanje u onom što će doći?
O dušo moja, naučio sam te preziranju, koje ne dolazi kao što dolazi crvotočina; velikom preziranju, koje je puno ljubavi, i koje najviše ljubi ono što najviše prezire.
O dušo moja, naučio sam te da uveravaš, tako da i sami razlozi budu uvereni u ono što ti kažeš: kao sunce, koje ume da uveri more da treba da se diže k njemu u visinu.
O dušo moja, skinuo sam s tebe svako pokoravanje, kolenopriklanjanje i udvaranje; ja sam nadenuo sam ti ime "prepreka potreba" i "sudbina".
O dušo moja, davao sam ti nova imena i šarene igračke, nazivao sam te "sudbinom" i "obuhvatnom sviju obuhvatanja" i "neraskidnom vezom svega vremena" i "azurnim zvonom".
O dušo moja, zemaljsko carstvo tvoje pojio sam svakom mudrošću, svim vinima novim, i svim prastarim jakim vinima mudrosti.
O dušo moja, oblivao sam te svakim suncem i svakom noći i svakim ćutanjem i svakom čežnjom: - tako da si mi rasla kao čokot vinove loze.
O dušo moja, prebogata i teška stojiš ti sad, kao čokot vinove loze sa nabreklim vimenima, i nabubrelim mrko-zlatnim grozdovima: nabubrenim i pogurenim usled sreće tvoje, očekujući u izobilju, i sramežljiva još sa čekanja svoga.
O dušo moja, nema nigde više duše koja bi bila punija ljubavi, i koja bi mogla više da zahvati i više da obuhvati! Gde su još budućnost i prošlost bliže jedna drugoj nego u tebe?
O dušo moja, sve sam tebi dao, i dajući tebi moje se ruke isprazniše: - a sad! Sad se ti okrećeš meni, i kažeš mi s osmehom a tako tužno: "Ko od nas dvoje treba da kaže hvala? -
- zar ne treba onaj koji daje da kaže hvala onome koji je primio, zato što je primio? Zar nije davanje potreba za davanjem? Zar nije primanje - primanje iz sažaljenja?" -
O dušo moja, ja razumem tužni osmeh tvoj: prebogatstvo tvoje pruža sad ruke pune čežnje!
Obilje tvoje baca poglede preko burnih mora tražeći i iščekujući; čežnja preobilja ogleda se u osmehu nebesnih očiju tvojih!
I odista, o dušo moja! Ko bi mogao da vidi osmeh tvoj a da se ne topi u suzama? I sami anđeli tope se u suzama od predobrote osmeha tvog.
Dobrota i predobrota tvoja neće da tuguju i da plaču: pa ipak, dušo moja, čezne osmeh tvoj za suzama, i uzdrhtala usta tvoja za jecanjem.
"Zar nije svako plakanje tugovanje? A svako tugovanje optuživanje?" Tako govoriš ti sama u sebi, i stoga se ti, o dušo moja, radije osmehuješ nego što bi izlila jad svoj;
- u groznim suzama izlila jad svoj nad obiljem svojim nad svom žudi čokota za vinogradarem i za nožem njegovim!
Ali, ako nećeš da plačeš, i da isplačeš purpurnu žalost svoju, onda ćeš morati da pevaš, o dušo moja! - Pogle, ja se smešim i sam, dok ti ovo govorim:
- da pevaš, pevom gromoglasnim, dok ne zamuknu sva mora, da bi slušala čežnju tvoju,-
- dok se na tihim rastuženim od čežnje morima ne pojavi čun, zlatno čudo, oko čijeg zlata skakuću sve dobre zle čudnovate tvarke: -
- i mnoge velike i male ptice, i zverinje, i sve što ima čudnovate noge, da može trčati po ljubičastim stazama,-
- ka zlatnome čudu, svojevoljnom čunu, i ka gospodaru njegovu: a to je vinogradar, koji čeka sa nožem od dijamanata u ruci,-
- tvoj veliki spasilac, o dušo moja, bezimeni - kome će tek pesme budućnosti ime nadenuti! I odista, već odiše dah tvoj pesmama budućnosti, -
- već si usplamtela i sanjaš, već piješ žedno iz svih bunara utehe punih dubokih odjeka, već počiva tuga tvoja u blaženstvu pesama budućnosti!
O dušo moja, evo sam ti sve dao, i poslednje što sam još imao, i dajući ti isprazniše se sve ruke moje: to što sam ti rekao da pevaš, eto, to je bilo poslednje što sam još imao!
Što sam ti rekao da pevaš, reci sad samo, reci: ko od nas treba sad - da kaže hvala? - Ali neka, bolje je: pevaj ti samo, pevaj, o dušo moja! A ostavi mene da zahvaljujem! -
Niče, Tako je govorio Zaratustra, 230.
O dušo moja, izbavio sam te iz svih uglova, iščistio te od sve prašine, paučine, i pomrčine.
O dušo moja, sprao sam sa tebe mali stid i vrlinu sitničarsku, i nagovorio te da naga stojiš pred očima sunčevim.
Burom koja se zove "duh" duhnuo sam po uzburkanim valima tvoga jezera; duvom svojim odgonio sam sve oblake, zadavio sam čak i dželata koji se zove "greh".
O dušo moja, dao sam ti pravo, da kažeš Ne kao što to kaže bura, i da kažeš Da kao što vedro nebo govori Da: mirna kao svetlost stojiš ti i prolaziš kroz sred odricanja burnih.
O dušo moja, dao sam ti natrag slobodu nad onim što je stvoreno i nad onim što nije stvoreno: i ima li koga još da poznaje, kao što poznaješ ti, slatko uživanje u onom što će doći?
O dušo moja, naučio sam te preziranju, koje ne dolazi kao što dolazi crvotočina; velikom preziranju, koje je puno ljubavi, i koje najviše ljubi ono što najviše prezire.
O dušo moja, naučio sam te da uveravaš, tako da i sami razlozi budu uvereni u ono što ti kažeš: kao sunce, koje ume da uveri more da treba da se diže k njemu u visinu.
O dušo moja, skinuo sam s tebe svako pokoravanje, kolenopriklanjanje i udvaranje; ja sam nadenuo sam ti ime "prepreka potreba" i "sudbina".
O dušo moja, davao sam ti nova imena i šarene igračke, nazivao sam te "sudbinom" i "obuhvatnom sviju obuhvatanja" i "neraskidnom vezom svega vremena" i "azurnim zvonom".
O dušo moja, zemaljsko carstvo tvoje pojio sam svakom mudrošću, svim vinima novim, i svim prastarim jakim vinima mudrosti.
O dušo moja, oblivao sam te svakim suncem i svakom noći i svakim ćutanjem i svakom čežnjom: - tako da si mi rasla kao čokot vinove loze.
O dušo moja, prebogata i teška stojiš ti sad, kao čokot vinove loze sa nabreklim vimenima, i nabubrelim mrko-zlatnim grozdovima: nabubrenim i pogurenim usled sreće tvoje, očekujući u izobilju, i sramežljiva još sa čekanja svoga.
O dušo moja, nema nigde više duše koja bi bila punija ljubavi, i koja bi mogla više da zahvati i više da obuhvati! Gde su još budućnost i prošlost bliže jedna drugoj nego u tebe?
O dušo moja, sve sam tebi dao, i dajući tebi moje se ruke isprazniše: - a sad! Sad se ti okrećeš meni, i kažeš mi s osmehom a tako tužno: "Ko od nas dvoje treba da kaže hvala? -
- zar ne treba onaj koji daje da kaže hvala onome koji je primio, zato što je primio? Zar nije davanje potreba za davanjem? Zar nije primanje - primanje iz sažaljenja?" -
O dušo moja, ja razumem tužni osmeh tvoj: prebogatstvo tvoje pruža sad ruke pune čežnje!
Obilje tvoje baca poglede preko burnih mora tražeći i iščekujući; čežnja preobilja ogleda se u osmehu nebesnih očiju tvojih!
I odista, o dušo moja! Ko bi mogao da vidi osmeh tvoj a da se ne topi u suzama? I sami anđeli tope se u suzama od predobrote osmeha tvog.
Dobrota i predobrota tvoja neće da tuguju i da plaču: pa ipak, dušo moja, čezne osmeh tvoj za suzama, i uzdrhtala usta tvoja za jecanjem.
"Zar nije svako plakanje tugovanje? A svako tugovanje optuživanje?" Tako govoriš ti sama u sebi, i stoga se ti, o dušo moja, radije osmehuješ nego što bi izlila jad svoj;
- u groznim suzama izlila jad svoj nad obiljem svojim nad svom žudi čokota za vinogradarem i za nožem njegovim!
Ali, ako nećeš da plačeš, i da isplačeš purpurnu žalost svoju, onda ćeš morati da pevaš, o dušo moja! - Pogle, ja se smešim i sam, dok ti ovo govorim:
- da pevaš, pevom gromoglasnim, dok ne zamuknu sva mora, da bi slušala čežnju tvoju,-
- dok se na tihim rastuženim od čežnje morima ne pojavi čun, zlatno čudo, oko čijeg zlata skakuću sve dobre zle čudnovate tvarke: -
- i mnoge velike i male ptice, i zverinje, i sve što ima čudnovate noge, da može trčati po ljubičastim stazama,-
- ka zlatnome čudu, svojevoljnom čunu, i ka gospodaru njegovu: a to je vinogradar, koji čeka sa nožem od dijamanata u ruci,-
- tvoj veliki spasilac, o dušo moja, bezimeni - kome će tek pesme budućnosti ime nadenuti! I odista, već odiše dah tvoj pesmama budućnosti, -
- već si usplamtela i sanjaš, već piješ žedno iz svih bunara utehe punih dubokih odjeka, već počiva tuga tvoja u blaženstvu pesama budućnosti!
O dušo moja, evo sam ti sve dao, i poslednje što sam još imao, i dajući ti isprazniše se sve ruke moje: to što sam ti rekao da pevaš, eto, to je bilo poslednje što sam još imao!
Što sam ti rekao da pevaš, reci sad samo, reci: ko od nas treba sad - da kaže hvala? - Ali neka, bolje je: pevaj ti samo, pevaj, o dušo moja! A ostavi mene da zahvaljujem! -
Niče, Tako je govorio Zaratustra, 230.
Коментари
Постави коментар